Dobrodosli na forum Extreme. Forum je za sve redom.. Nauka,knjizevnost,zdravlje,sport,ljubav,sex,muzika,filmovi,humor,istorija,skola,posao,fakultet,download,i jos dosta toga.. Jedini uslov da budete na forumu,je da se dobro zabavite..Uzivajte...:))
 
HomeFAQ/УпутствоТражиЛиста члановаКорисничке групеРегиструј сеПриступи

Share | 
 

 Srpska Folklorna Fantastika

Go down 
АуторПорука
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 2:52 pm

Preuzeto sa sajta Omaja


Упркос
богатом фолклору, српски народ није имао свог Поа, свог Мопасана,
Гогоља или Хофмана, јер је у књижевности 19. века доминацију добило
просветитељство и њему сходан рационализам – реализам, а један од
њихових циљева била је и борба против сујеверја и сваког облика
испољавања вере у натприродно и не-реално. Отуд се фантастични мотиви
евентуално јављају у сатиричном конексту – да би били исмејани и
одбачени.
Слично важи и за 20. век, у коме је једна друга
идеологија на трагу просветитељства – марксизам – додатно затрла свако
битније бављење фантастиком као ирелевантно за идеале марскистичке и
социјалистичке уметности, окренуте проблемима обичног радног човека
који нема времена ни воље да се бакће вампирима, вукодлацима, или,
далеко било, Ђаволом (будући да је потоњи превасходно религијски
концепт – а религија је опијум за народ).


"Не прође ни десет
недеља од како сахранише Петра Благојевића у селу Кисиљева надомак
Пожаревца, за само осам дана покопаше још деветоро људи, напрасно
умрлих услед једнодневне мистериозне болести. Сви они на самрти причаше
да им је Благојевић долазио у сан, давио их, забадао зубе у врат... И
Петрова удовица је приповедала да ју је походио на спавању тражећи да
му на онај свет пошаље опанке; преплашена, говорила је сељанима да
вампира могу препознати по томе што им тело у земљи остаје
нераспаднуто, да им расту коса, брада и нокти и да добијају нову кожу,
па је нетом после побегла из села. Огорчени мештани позваше свештеника,
заоштрише глогов колац и започеше откопавање Петровог гроба. Тело му је
било подбуло а из уста цурила крв..."
Писаше тако 23. августа 1724.
године берлинске "Народне новине", оставивши свету у аманет причу о
првом правом крвопији и једину српску реч коју прихватише сви народи –
ВАМПИР!

Милован Глишић је у својој причи "После деведесет
година" описао једног другог српског вампира, Саву Савановића, који је
у Срба нарочито постао познат и популаран након што је Ђорђе Кадијевић,
по мотивима ове приче, снимио ТВ филм "Лептирица". И док је Брем Стокер
овековечио румунског Дракулу у истоименом роману, који је касније
послужио као основа за безброј литерарних и филмских адаптација, Сава
Савановић је остао закопан у овој једној јединој причи (додуше у две
верзије – првој краћој и другој дужој), и у једном једином филму.

---------------------------------------------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------------------------------------------

Милован Глишић
После деведесет година

краћа верзија


Чак
онамо преко брда и врлети има село Овчина. На крај села на једном
брдашцу има једна кућица, колик добра печурка - није већа. Наоколо мало
њивице, нешто поврћа и једна ливадица. Све лепо урађено, окопано,
оплевено - милина ти погледати.

То је кућа неког Страхиња, врло разборитог, вредног, дичног и куражног момка.

Страхињ
је у детињству остао сироче, без игде иког свога. Служио је по Овчини
код бољих газда док је мало одрастао и ојачао, па је онда отишао по
мајсторији. Пристао је уз мајсторе Осаћане, и с њима је силазио чак
доле у Посавину те градио куће, вајате и остале зграде. Кад је спечалио
неку парицу, вратио се у Овчину. На оно мало баштинице, што му је
остало иза оца, начинио је сам ону кућицу и ту је живео као домаћин.

Страхиња
су сви у Овчини и по оближњим селима волели, а богме и требао им је.
Само су му неки помало замерали што је "пропалио" дуван, а још момак.
Онда се тамо врло ретко палио дуван; по гдекоји тек виђао се с чибуком
у зуб'ма, па и то само од старијих људи, а момчад - никако.

На
другом крају села беше кућа неког Живана Душмана; задружна и богата
кућа. Живан је био врло опаке нарави; волео се свадити с човеком него
попити чашу ракије, па богме често се и потуче. Својом пакошћу досадио
је готово сваком у селу па и по околини. За то су га, веле, и прозвали:
Душман. Али и ако је Живан био тако опак човек, опет је имао нешто што
ретко ко има, а то је - тврду реч; што рекне неће порећи ни преварити
па макар погинуо.

У Живана беше лепа, честита шћер, таман у
напун. Већ је беху почели неки и просити: али Живан не да ни доћи!
Кажу, да се и побио с неким просцима. Но ваљда није истина, него се то
онако разгласило.

- Чујеш, море ти, Радојка! - повикао би Живан
својој шћери. - Ако те још једном видим с овцама под оном лужином...
слободно не иди ми кући!

Радојка само обори очи па затрепти као прут од страха.

- Шта ћеш тамо? Зар нема паше и по другим брдима!

- Има, - једва прошапуће она.

-
Има ја како! Али нема оног дроње, оног Страхиња, што повазда ћурлика у
двојнице... Ама док ли га само домчам, одраћу га као јарца!

Тако је Живан готово свако јутро припрећивао Радојци, кад се год спремала да изјави овце на попас.

Радојка је гледала да како било заметне траг па да се нађе с овцама барем према оној лужини, ако не баш под самом лужином.

И
Страхињ се нађе у послу наблизу око лужине: или сече пруће, или дрва,
или какву јапију, или - тек онако којасне се, колико нек се види ту.

Кашто јој помогне и вратити овце, кад зађу у шевар, па ако нема никаке опасности, онда ће и проговорити коју с њоме.

Дуго
је то тако трајало. Страхињ и Радојка баш су се заволели, није друга.
То су већ сазнали готово сви по Овчини. Неки почеше говорити Страхињу
да би добро било да запроси Радојку; али је он све некако оклевао. Знао
је да се Живан неће дати ни осолити. На послетку науми Страхињ да
покуша, па шта бог да. Замоли неког чичу Средоја, свог првог комшију и
најбољег пријатеља, да оде Живану те да му помене...

- Шта зар
оног дроњу! - плану Живан као помаман на Средоја. - Зар за оног што још
није из пелена изишао, а већ забаглао чибучић у зубе!... Вала не дам ја
па макар ми седе плела.

И још је много праскао и викао. Чича Средоје нађе се у чуду. Да није био већ стар и бео као овца, ко зна шта би још било.

Док ти се Живан на један мах као нешта досети па се насмеши пакосно и рече:

- Ако мајчин син преноћи у зарожанској воденици - даћу му Радојку!

Средоје заколута очи па нехотице протепа:

- Одиста велиш?

- Тврда реч! Не био Живан, већ пас, ако слагао!

Средоје слеже раменима, покуњи се и оде. Живан чисто расте што се тако лепо досетио, да се отресе Страхиња...

Сутрадан
се рашчу по Овчини како је нестало Страхиња. Ваздан се људи чудише куд
се то део. Прође један дан, два - три, а њега нема. Средоје каза некима
како је Страхињ, кад је чуо поруку Живанову, само одговорио: "Добро!
Али ако не сверује, биће од нас јада, заиста!..." Еле сви су већ били
начисто да је Страхињ отишао у Зарожје и пропао сиромах у оној
проклетој воденици.

Радојка се снуждила - ништа јој се не мили на овом свету.

-
Иди под лужину, иди! - вели јој Живан и смеши се заједљиво. - Тамо је
лепа паша. А где је сад твој дроњо... Неће га мајчин син заћурликати
више у двојнице, бели!...

* * *

То је било још онда кад
су Зарожани затурили вилама орасе на таван, појили врбу, сејали со,
ишли четомице у планину да секу чачкалице те ишчачкају зубе; кад су
закувавали качамак у бунару, истезали греду, уносили прегрштима видело
у кућу... И тако даље.

Тада је у Зарожју, подалеко од села, на
реци, била у некакој грдној гудури - воденица сеоска. Ту су Зарожани
млели жито те се хранили хлебом. Али, за чудо божје - није се могао
ниједан воденичар одржати у тој воденици! Омркне прву ноћ здрав и
читав, а осване - мртав, с црвеном масницом око врата, као да је
гајтаном удављен. То се чудо рашчуло надалеко и већ нико живи није смео
да се најми за воденичара. Има неколико недеља како се Зарожани муче и
петљају са самом воденицом, мељући помало дању.

И још нешто!
Тада је био у Зарожју кмет - неки Пурко, који је имао најдужи перчин у
свом селу. Онда се Зарожани нису шишали, него су и они и свуд по
околним селима носили перчине: неки низ леђа, а неки подвијене под капу
иза врата.

Пред кућом Пурковом беше лепа рудиница; на тој
рудиници голем, гранат орах. Под тим орахом састајали су се људи с
кметом, па се разговарали и договарали о својим пословима. Онда још
није било механа. Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има
механе на свету.

Лицем на Ивањдан беху се искупили људи с кметом
под орах. Неки поседали, неки полегали насатке, неки потрбушке, па се
помало разговарају. Кмет и још њих дватри пушке на кратке чибучиће.

Кмет легао потрбушке па се ногата најлак; у руци му некакав патрљак те шара њим испред себе по земљи.

-
Море људи! - почеће Пурко, запаравши мало оним патрљком испред себе -
шта ћемо с нашом воденицом? Воденичара нема нити га можемо наћи. Да има
барем два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом - нек је
носи ђаво! Али овако све се мучимо без брашна. Село велико, један
витао, налога... Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље!

-
Па и онако, брате - прихвати један - не може воденица бити сама. Сваки
час ваља што оправити, јаз чистити, камен посецати... Ми ионако имамо
послова и сувише!

- Хвала богу! - рече кмет и ногатну се мало, -
све нам је у селу добро! Овце се близне, летина поноси добро, говеда се
обадају, народ поштен. Само та проклета воденица!

- Ама какао би било - рећи ће један - да ми лепо узмемо пусат па преноћимо ноћ-две, е да могнемо заварчити оно чудо...

- Е... оно јес... ама знаш... аја! - замрмљаше готово сви углас.

Као
да их прође и нека језа. Они који беху полегали насатке изврнуше се
потрбушке, а они што беху потрбушке - изврнуше се насатке.

Сви се мало замислише.

-
Ја велим, браћо, - рече кмет и запара добро оним патрљком, - да још
једном огледамо. Да нађемо како било воденичара, па ако се одржи -
добро, а ако и он пропадне, онда ћемо је развалити па градимо другу где.

- Право велиш, да још једном огледамо! - завикаше сви.

Таман
они то завикаше, а помоли се озго низ један гај неки човек; за појасом
му две пушке и велики нож, а преко рамена затурио торбу; хита брзо доле
к њима.

- Ко ли ће оно бити! - учини кмет, смотривши оног човека.

- Чини ми се Страхињ - рече један.

- Који Страхињ? - упита неко.

- Онај из Овчине.

- Шта ли ће у Зарожју? - додаде кмет.

У том Страхињ сиђе доле к њима. Упита се за здравље, па и он седе међу њих и узе пунити лулу да запали.

- Ама, кмете - поче Страхињ, пошто одби дим-два - вама овде треба воденичар?

- Јес, јес! - повика кмет и сви с њим.

- Е, ако оћете, ево ја дођох да вам будем воденичар, - рече Страхињ.

-
Шта!... ти!... Страхињ!... бог с тобом! - завикаше сви, и опет се
изврнуше, они што беху потрбушке - насатке, а они насатке - потрбушке.

- Окани се ти тога, - рече кмет, и добро запара патрљком. - Ми тебе знамо, волимо те... па нисмо ради...

- Не берите бригу, - одговори Страхињ. - Само ако оћете - ето ја ћу одмах ићи тамо.

Одвраћаше
га они, причаше му: како су многи већ пропали, како бог те пита од кад
не може ни један воденичар да се одржи. Али све узалуд. Страхињ рече да
он то све зна добро, и баш зато што зна - дошао је навлаш да барем
преноћи једну ноћ у њиховој воденици.

Не могоше му ништа, него
пристадоше, кад је толико салетио. Он им рече да му спреме само доста
жита да може сву ноћ млети; а за њега и остало нек се не брину. Они му
рекоше да ће му све дати што му треба и разиђоше се, сумњиво машући
главама.

Одиста је страшна та гудура, где је воденица
зарожанска. С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли
ноћу. С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини ти се сад
ће се сурвати доле. Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па
гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, где што завија измеђ
крупних као плашће стена. Воденица је баш под једном таком стеном,
припета као ластино гнездо уз њу.

Беше се већ одавно смркло.
Помрчина као тесто; али време тихо. Кашто чак доле ниже воденице на
броду хукне вода јако. Нигде се не чује ништа. Само гдешто звонац
зазвони крај реке, или совица захуче у шуми, или из села озго чује се
гдекоји пас да залаје два-три пут па ућути.

Страхињ наложио у
воденици ватру. Једну врећу жита сасуо у кош, две му још стоје спремне.
Изиђе још једном те разгледа да ли је све добро око жлеба, укарари
камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку.

Затим увуче
некакву грдну кладетину, дугачку сврх човека; метну је лепо поред
ватре, с једне стране потури још неки пањић, па је покри и намести да
изгледа као да неко лежи.

Кад све то намести, онда се полако
попе на један таванчић, што беше начињен од неколико дасака баш изнад
врата. Извади нож и обе пушке запе их и метну преда се, па се пружи
потрбушке на оном таванчићу, и чека шта ће да буде... Пушке је напунио
салаутским марјашем*.

Настаде глуво доба. Не чује се више ни
звонац ни совица. Само чекетало чекће монотоно, вода хуји на омаји под
воденицом, и... ништа више.

Док ти на један мах уђе у воденицу
повисок човек, уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише. Претурио
преко рамена бео покров, па му се спустио низ леђа чак до пета; црвени
се - као да ће му сад канути крв из лица и очију. Приђе полако к
мучњаку, потури руку те узе мало брашна, загледа га на длану па баци
опет у мучњак. Страхињ узе полако обе пушке и спреми се; Чисто већ не
дише колико се притајио. Онај човек приседе крај ватре, па све испод
ока погледа на ону покривену кладу. Поседи тако мало, па се диже
полако, приђе оној клади и на један мах притиште је гњавити. Али брзо
одскочи и стаде; рекао би зачуди се. Постаја тако, постаја, па тек
викну да је сва воденица одјекнула: "Еј, Сава Савановићу, деведесет
година вампирујеш и не оста без вечере као вечерас!" Сад је већ Страхињ
знао с ким има посла! Али још чека мало... Вампир опет погледа на ону
кладу, па, рекао би, наљути се - притиште опет гњавити је; гњави, а
расте, расте - нарасте већ готово до према оном таванчићу. Страхињ
истеже обема пушкама: гру! гру!... Само нешто писну и као мало зајеча.
Дим се разиђе. Нигде ништа!...

Страхињ полако сиђе озго, старну
ватру, погледа на врата, а оно широм отворена. Узе један угарак у једну
а нож у другу руку па изиђе напоље, разгледа свуд око воденице - нигде
ништа! Врати се опет унутра, притвори врата, повади брашно у мучњаку у
врећу, па засу другу. Напуни пушке и запали лулу - хоће да чека баш док
не сване. Иако је био куражан, беше се богме прилично престравио.

У том се чу у селу да запева п&
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 2:53 pm

Раде М. Вучићевић
Ноћ пуног мјесеца


Читаоче,
Пред
тобом је дванаест "пуних" и једна "празна" прича. Клони их се. Посебно
оне тринаесте. Гледај да "Ноћ пуног мјесеца", ипак буде нечим
маскирана. Може се користити обична сијалица, зубља луча, свећа, мачје
око - ако је питомо.

Ово говорим из најбољих намера. Из
искуства. Десило се... На Дрини, заслепела ме лепота виле. Излазила је
из воде као судбина. Лагано. Без кошуље. Смејала се онако мокра и
нестварна...

Од те ноћи, моје мисли, руке, и снови пешкиром бришу белу вилињску кожу.

Ђед Андрија и баба Аника, својим казивањем тај посао чине верним, могућим.

Желим
поменути неке добре људе, што ми у овом раду несебично помогоше: Видан,
Слава, Милена, Зоран, Гоца, Дика... вероваше у мој посао. Хвала им.


ТАЛИЈА

Ђед
Андрија дрхтавом руком отресе пепео с цигаре. Погрбљен и мудро тужан
гледао је негде у даљину. Каже да је преко главе претурио све и свашта.
И још каже да се за овај живот исто хвата: "Живио ко брав или ко лола,
свеједно је. Стигне крезуба вилица, дрхтава рука, олињала глава, шупље
и труле кости, слаби вид, све оно што ни у сну не волиш."

И њега је то стигло. Само је за причу увек оран. И ето, каже:

"Био
сам млад, лијеп и јак. Дизао сам џак од сто кила ко јагоду. Волео сам,
богме, запјевати и повести коло, ударити човека, волио сам, јеби га,
све. Нисам се бојо жива међеда. Али, неђе око Илиндана, све крене
другим путем. Одем по мливо у воденицу са воловима. Увијек сам имао
јаку стоку. Покојни Стеван млио ко снијег. Испалачим волове, бацим им
по свежањ шаше, па ћерај комендију са Стеваном. Е, умио је тај затурити
шалу да заборавиш која су доба. Само, прштало би му брате из уста ко да
те пљује кад виче. Био је наглув, ваљда од сталне буке. И тако, кад се
растасмо, већ давно смркло.

Сједнем на оно мливо, па поћерај
волове. На Милоњи бронза уситнила ко ђевојка у колу, милина једна.
Рушко је био лењи, па његово чекетање личи на звоно.

Богме
здријемо сам подробно. Волови сами знају пут. Мени се неки сан навлачи
на очи. Бојим се спашћу с кола. Била је помрчина ко тијесто. Одједном,
мјесец се прогура између облака. Његова златна тепсија висила је ко
зрела крушка. Топли вјетрић ћарлија, меденице звече. Кад, угледах
ватру. Протрљам очи: јесте ватра, и то у небо удара. Волови иду све
ближе и ближе. Знадем мјесто - туда нема шта горети. Била шеница.
Миломир међу првима пожео. Ма, била је и по јака, али, ко вели, удариће
киша, пропашће. Ено му жита још у котару неовршена. Бих ја у те мисли,
не спава ми се више, кад волови успорише. Утрну звук меденице и полако
преста. Начисто.

Кад сам ја погледо, око ватре игра коло каког
дотад нисам виђо. Ђевојке ко уписане: ухватиле се за руке па играју,
играју а музику им ни видим ни чујем.

Стоје волови, стојим ја.
Оне вијају Миломировим стрњаком оном својом љепотом и красотом да ће
очи испасти. Танке им аљинке, бијеле, а коса дуга, црна ко зивт. Ниђе
кике, ниђе машње. Лете косе девојачке, лете ноге, лете оне, ко да су
биране лијепе од најлијепших.

У мени све стало. Срце бије ко
бубањ. Аваза ниђе. Викно би Милоњу, Рушка, сишо би с кола, шино би иг,
но ничим. Само гледам. У неко доба, стаде оно коло, смањи се ватра. А
она што је држала у колу кеца приђе мојим колима.

Кад сам је
загледо, дијете моје, видо сам да није иксан. Нака се не може родити.
Ма, љепша је од оног што би ти умио причати о љепоти. Обиђе око кола,
подиже ногу на сачаницу, забијеље се бутина. Пипну оне џачиће па сједе.
Волови сами пођоше. Ама запели ко да вучу ватове камења, а јок нас и
неколико џакова.

Коса ми се дигла увис, по леђима иде нека
ладноћа. Умро сам од стра. Она се поче примицати. Дође уза ме. Пружи ми
руку. Бијела јој кожа ко Стеваново мливо. Очи јој горе ко жишке, а ја
се стресо од неке ладноће, а врућина ми. Почех се знојити. Она пружи
обадвије руке и насмеја се. Ладна ко гуја, не умијем ти рећи. Пожељек
је некако, оно, мушки. Не знам. Погледак је. Осјетих њене прсте под
мојом кошуљом. Моје шаке напипаше крупне једре дојке. Загрли ме.
Осјетих мирис косе, земље, тамњана, осјетих како се губим из памети.

Сјутрадан,
осванула Огњена Марија. Покојна мајка, чујем, прича стрини Миленији
како је послала дијете по Живану гатару. Знам све шта вели, али
занемого сам. Лежим на сламљачи и гледам у дувар.

Око подне дође
Живана. Мајка јој вели како ме чекала до пред зору. Кад су запјевали
трећи пијевци, вели, запалила луч и пошла да ме тражи. Нашла ме код
Миломирова стрна, вели, како лежим на џаковима и како волови преживају,
а ја ладан, знојав и, да простиш, го ко од мајке рођен. На мени ни
кошуље. Још, да простиш, од мене се циједи она мушка сила. Само је срце
ударало, те је веселница знала да сам још жив.

Покрила ме својом
џоком, повела волове, крстила се и једва ме увукла у кућу. Упалила је
кандило и славску свијећу. Милоња и Рушко били су мокри ко покисли.
Није било мекиња на које би дигли главу. Одма су полијегали.

Тако сам чуо шта се са мном десило.

Живана
се нагну нада ме. Добро ме погледа, заврће главом, а онда заиска цијеле
воде, жара и летећи метак. Покојна мајка јој принесе, а онда чујем како
зацврча угљевље. Чуо сам и како разливено олово удара у дно суда и како
Живана нешто одбраја.

- Црна друго, - вели Живана мајци - овај
твој несретник награисао. Између празника наишо на вилинско коло. Море
ти лежати седам дана, седам мјесеци, седам година. Море ти умријети за
седам сати. Срећа твоја што си ме одма звала. Спасићу га. Донеси ми два
ћилима, двије шаренке, два дуката, два пијевца, две пилице, двије иљаде
динара и случајно не зажали, кукала ти мајка, док му чини не скинем.

Ко
туђим очима, гледо сам мусаву Живану како баје и петља нешто око мене.
Нисам јој осјећо руке док ме је пипала. Одма сам заспо.

Седми
дан: усто сам са постеље. Боље да нисам. Да простиш, више никад нисам
мого са женама. Нисам се ни женио. Понекад, између два празника, у ноћи
пуног мјесеца, осјетим мушкост. Ко да усним, ал' јопет, нисам будан,
нисам заспо. Она дође. Осјетим је. Биде све и јопет се циједи она мушка
сила. Ма све би дао кад би је проклетицу мого и виђети. Само је
замишљам док је осјећам.

Ево седма је година како ми не долази.
Волио би да умрем: јопет би је видио" - готово заплака ђед Андрија и
окрете жар цигарете, наопако, у уста. Не осети бол. Само пљуну крезубом
вилицом. Сукненим рукавом обриса сузно, изборано лице, на којем се
блисташе тужне, али мудре очи загледане у даљину, чији видик нисам
осмислио.

Видео сам, недавно, Миломирову њиву. Пре пола века ту
је био стрњак. На њему, као на длану, и сада постоји правилан круг
вилинског кола. Обележен је за свагда. У њему се нешто светлуцало: сузе
ђеда Андрије. Или нешто друго?
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 2:54 pm

КМЕТ

-
Ево вође је сарањен. Бог да му душу прости! - прекрсти се ђед Андрија.
Дрхтавом руком скиде умашћену шајкачу, сложи је преко колена и погледа
ме мудрим старачким очима. Запалисмо. Ђед Андрија није гасио цигарету.
Припаљивао је је с ћика. Гледао сам жуте и искривљене прсте како се
играју шајкачом на затегнутим чакширама.

- Колико је имао година? - упитах.

Његове
безбојне, тужне очи, најпре одлуташе негде далеко а онда се загледа у
стари камен воденичар са уклесаним ликом војника и словима која се
наслућиваху у сиво-жутој маховини.

- Мислим да је имо око дваес,
може бити која више. Исписник је покојног Радојла, чини ми се и
Јордана, ту неђе - сећао се ђед Андрија и настављао.

- Није било
виђенијег и писменијег чоека у округу. Носио се и држао господски. Имао
је тај књига, тапија, артија да те бог сачува. Писао је жалбе, тужбе.
Знао друге земље, знао све. Кад неко прода мал, земљу, било шта,
долазио би код њега на сјет. Сваког је примо без журбе и учио како је
најбоље.

Живо је с Бабом Будимирком, никог више није имо. Све
помрије од тифуса. Свима је диго спомен, издо кољива а њему несретнику,
мораде село. Иза њега, његове крви не остаде. Затре се кућа.

А
пјево је ко славуј, ђе год би ишо. Милина га било чути. Имо је лице ко
ђевојка. Висок, танковијаст, вредан, очикли. Коња је из трка прескако.
Војску није служио: дала му баба Будимирка неку траву да пиша крв. А
био би у гарди. Коју би ђевојку погледо, била би његова. Све су га
нудиле.

Тог љетаљ, изабраше га за кмета. Ваљано и љуцки је
владо. Гледо је завађене људе измирити, насјетовати. тог љета умрје му
чича Стеван, воденичар. Тако ти кмет, помало поче мљети. Иначе ко је
шћео, мого је мљети и без њега.

Тако, бивша Стеванова воденица,
полако поста селска. Он, несретник, с вечери је одлазио у воденичку
собу и нешто писо уз свијећу. С почетка то би рјеђе а ондај све чешће.
Кућа му би испод Вијарца, па се дао виђети како увече иде а јутром се
враћа из воденичке собе.

Неђе око Петровдана, покојном Драгисаву
изгоре котар. Ђе би ишо него кмету. Њега не би код куће. Будимирка вели
да ће сваки час банути из воденице, да га причека. Јок. Он зачас сјури
Косом ка воденици. Кад тамо, воденичко камење струже напразно, изамљело
из коша, чекетало скаче по врућем камену.

- Мора да је приспо -
помисли Драгисав и уђе у воденичку собу. Тамо, свјећа још гори, стоје
оне артије на асталу а столица преврнута. На кревету, згужване аљине и
поњаве а кмета ниђе. Драгисав истули свјећу, погледа око себе и нешто
му не би јасно.

- Ко да су свиње лежале у овим поњавама - рече
гласно. Ондај, засу џак муруза у кош па изађе из воденице. Обиђе је,
викну неколико пута, осим витла што је окретало камење и вода прштала,
ништа се друго није чуло. Онда реши да оде кући.

- Можда смо се
мимоишли - мислио је Драгисав - што не истули свјећу, не покупи оне
артије, не обуче аљине, не намјести онај кревет и поњаве?... - чудио се
идући путићем уз Кошариште.

Кад јопет бану кметовој кући, Будимирка је ранила кокоши и зачуђено слушала Драгисава.

-
Није он таки. Ко зна шта је било? Мора да га је неко диго, неким
послом. О'ма ће он, очекај га - говорила је, мамкајући пиладију. Сјео
је под ора и чеко. Узаман, пошто га неби до неко доба, пригрну џоку и
крете кући.

Баба је намиривала посла и све чешће погледала низ
авлију. Два пута је постављала и прибирала синију. Поче се спуштати
сумрак. Она помузе краву, затвори кокоши, јањад, кад пред кућу бануше
неки људи с коњима и чезом. Одма га је познала.

Блиједа и
уморна, ко рањена, уведоше га у собу. Турише га у кревет. Са њим уђоше
и неки од комшија. Чули па дошли. Будимирка се изгубила, нариче и
загледа га. Кад виђе да је жив, да мрда, одану. Ондај упита:

- Шта је било?

Нашли
га, вели, на сломиврату. Сабајле, пошли у Ражану на пијац. Кад, на оним
литицама субјелским у сами цик зоре, стоји чоек го и ничим не мрда.
Звали га, ма'али му, ништа. Ко да је шено.

- Како се само попе
јади га убили? Онда ђе је он стајо, могла га је само тица спуштити, да
се не изубија, не изгребе. Он ко проштац, стоји и гледа. До подне смо
се пели, мучили, док смо до њега дошли. Везивали смо и настављали
конопце, пентрали се и сатирали, док га оданде нисмо избавили. Обукли
га, дали да једе и ево догнали га кући. Срећа, те позно га њин кмет и
реко ко је. Људи се чудили и причали.

- Да је трчо ко кер, није
по мраку мого стићи на Велики субјел. Да се пео по дану, не би шале до
подне изашо, тамо ђе је био. И још, ниђе огребан, рањав и што се скиде
го и ђе су му аљине? Одјело је оставио у воденици - сјетише се
Драгисава, неистуљене свјеће, па се сложише да ту нису чиста посла.
Тако се и разиђоше.

Будимирка је врћела главом, крстила се.

- Далеко биле нечисте силе, пуштајте мога унука, мога сина раниоца, моју јабуку румену... - набрајала је баба.

Кад
се онај комшилук разиђе, баба заспа. Сједнем на његов кревет, узмем га
за руку. Рука му по ладна и знојава. Зовнем га. Отвори очи. Погледа ме
тужно и уморно.

- Андрија, брате - проговори тихо а суза му се скотрља низ образ. Заплака и ја. Муке нам се познале.

-
Угледо сам је, кроз прозор воденичке собе, како иде устави. Мјесец ко
дан а она пуста лијепа ко упис. Нисам је се мого нагледати преко ониг
артија и свијеће. Изашо сам напоље и гледо је како се скида. Бијелу,
провидну аљину ми пребаци преко руке, до да је придржим. Кад угледак
ону њену голотињу, мјесец полуђе. Бијела ко снијег, забаци ону црну,
вилињску гриву од косе, откри бисерне зубе и тихо заплива уставом.

Кикот
јој запара ноћ а прштење воде окваси ону аљину пребачену преко руке.
Она зарони. Неста је а онда се појави и руком ме позва себи. Не знам ни
како се скидок, ни шта би са мном. Осјетио сам само мокре и једре дојке
на; мојим прсима. Излуђех и изгубих се љубећи јој усне, лице, очи. У
мени плану нека ватра. Изнијек је из воде. Понијек је воденици. Била је
лака ко паучина, лијепа ко анђео. Личила ми на сан из којег се не би
никад пробудио. Унијех је на кревет и тијела нам се саставише.

То
нисам био ја. Бар ти знаш, Андрија, имо сам доста жена, али ово је било
другчије, љепше. Дуго, дуго ме јала, ко ждребица. Вијорила јој коса ко
застава. Небо се отворило, ноћ застидела а она незасита. Пила ми снагу,
сатирала мушкост и смијала се.

Љубио сам јој све њено. Уживо
неком непознатом страшћу. Волио је више од себе, мазио по набреклој
срамоти да су ми се прсти знојили.

Одједном запјеваше пјевци. Настаде нека ука, бука, олуја. Неста ње, мене, воденице, обрех се на стјенама ђе би се ђаво сломио.

Заврши веселник причу, која ми некако личила на мој удес. Јебем ти живот и талију.

Кад сам отишо од њега, гледо је у таваницу и ћуто. Ћуто сам и ја. Ово ником нисам причо. Није ни он.

Отишо
је после у рат. Добровољно. Није моро. Имо је оно уверење да пиша крв.
У неком боју, нашли га мртва. Није имо ране. Није ни погино. Дијете
моје, узела га кучка себи. Али, ако му је лијепо горе са њом и нека је.

Шта ја вође имам од живота? - рече ђед Андрија и припали нову цигарету.

Погледах
око себе. Видех споменик војнику из српско-турских ратова. Погледах ка
Великом Субјелу, који се сместио између брда, али на његовим литицама
не видех човека како стоји "међ јавом и међ сном". Видех да сам у
гробљу са једним старцем. Спуштала се једна од оних ноћи пуног
мјесеца...

ВАСО


У
дизању клипка и навлачењу шаке није имо премца. Дланови ко лопате,
прсти ко менгеле, па тешко оном ко је у њима. Отац му, веле, био исто
тако јак и куражан. Погино у рату, оном турском.

Осто с мајком,
малом добром женицом, која га звала "Делија". Крштено му било име
Василије. Није био висок чоек, али, темељит, широкиг рамена, дугиг
образа и добриг кавелиг очију. Звали смо га Васо. Рво се с међедом и
обаљиво га на вашару, ко јуне плас сијена

Једне јесени, завоље
се с неком миражџинком из Тубића. Удари преко Муставина брда, Литице,
па очас избије њеној кући. Она му излазила на солила, пред вече, кад је
музла краве, ја л' овце. Остајали до неки вакат, па кући. Трајало то
неколко, а ондај Васо поче бивати карли.

Тако, неке вечери, уз
казан код Војмира, сједимо нас тројица, џакамо, таркамо ватру, помалао
пијуцкамо ракију и мезетимо печени кромпир. Ондај га дарнемо нешта у
вези са ђевојком а он само обори главу.

Војмир поче комендијати, како се Васо уплашио миражџинке, кад Васо озбиљно вели.

- Људи, знајте да нисам кукавица, али ја вако више не могу. Ово морам некоме рећи. Ви сте ми најближи.

Ондај ми навалимо: "Ајде, да је отмемо, само ако она оће тебе?"

- Ма људи, није то у питању. Нешто ме друго поћерало... - и тако ти Васо поче своје казивање.

-
Знате, да се са Зорком волим и да она мене пази. Море, од неког вакта,
поче ме ћерати нека невоља. Кад се ноћу враћам од ње, куда год да
ударим, морам преко Градње. Прво сам виђо неку жену ђе у бјелој марами
пере аљине на води по мјесечини. Први пут мишљак да је стварно нека од
бјелоперичких жена одоцнила, те се и не плашик.

Кад ли друга
ноћ, јопет је виђок како пере и то неђе пред поноћ, па се богами
уплашик. Ишо сам ћутке, док ми је коса дизала капу а уз леђа ишли
жмарци.

Тако једне неђеље а ондај је занема. Таман оданук а онао
једне сриједе, она прикојаза, млати пракљачом а вода само пршти. Гледам
је а стра ме вата, једва иде. Окренем се, она жена иде за мном, само
јој ноге тучу о калдрму ко коњски од. Окренем се. Нема је. Сад ево
видим кљусе.

Станем. Стане и она. Пођем. Пође и она. Ма јопе сам
се тјешио да је нечије кљусе одиста, па пристало за иксаном. Оно, видио
сам да се жена у њ претворила. Ово мора да су сијери, навукле се на очи
па не знам шта видим? Јок! Нисам луд.

Сјутра дан, не одем Зорки.
Био сам на неком комљењу у Оној страни. Вратим се по доцкан. Пред мојим
вратима у авлији стоји онај коњ што га ја јуче виђок. Е, жив се оладик.
На мјесечини му се сија црна длака ко да је намалинисана. Саког се
дузмем камен. Неста га.

Друге ноћи од Зорке ударим баш на оно
перило. Поњо сам био пиштољ а и једну добру ножекању. Вала сам био
куражан, нисам се опште бојо. Она млада само туче пракљачом. приђем јој.

- Бог с тобом снао, што радиш у овај вакат?

Она се некако, да простите, нагузила, поче се смијати и вртити дупетом, па трља оне аљине. Гледам је.

Мјесец
јој обасја љепоту да је се не мош нагледати. Ма, заталасало месо ко
тијесто у наћвама. Умало да се заборавим. руке саме пођоше ка њеним
куковима. Сав задрктак од неке страсти. Паде ми мрак на очи. таман да
јој дигнем ону аљину, кад под руком у шакама осјетих коњску кожу.

Погледак,
обгрлио сам коњске сапи. Онај вранац, што сам га виђо, био је преда
мном. Тргок се ко опарен и почек бјежати. Чуо сам, како за мном,
чекарају потковице. Нисам се окрето. Бјежо сам, док је у мени било
снаге. Ондај станем. Извадим пиштољ, репертирам га. У то стиже она
кљусина. Нанишаним у главу. Кврц. Ништа. Не опали. Јопет. Ништа.
Извадим онај метак, у цијев турим други, јопет ништа. Не уплаши се.
Гледо ме оним црним, ђавољим очима. Неста га.

Те ноћи нисам заспо, не мили ми се живот - ућуто је Васо. Ћутали смо и ми. Гледамо се. Ондај ће Војмир.

-
Јеби га, нешто те поћерало, него, знате и сами да сам прошо и видио
свашта. Шес година сам труно по осудама и научио доста. Него ти, Васо,
вако да чиниш.

Прво, колко сјутра, напиши Зорки цедуљу како си
нешто угано у ногу, да јој не можеш долазити неки вакат. Ондај, одма
почни да постиш. Кад испостиш пос', иди цркви да се причестиш. Немо
случајно попити вино, него ка кријући спушти у цијев пиштоља, да га
тако освешташ.

Навору узми, не једи је. Метни је у магацин
муниције. Кад то све бидне, иди Зорки ко што си научио. Кад видиш
прикојазу, пуцај. Упалиће сигурно. Знај, више ти неће досађивати.

После је Војмир причо неке сличне догађаје, још мало проџакасмо и разиђосмо се.

Прође
неђеља, двије. У планини сам посвршавао неке послове, сјеко дрва за
зиму и дошо кући. У селу све мирише на зиму, сњегове. Те ноћи чук од
комшија да Васо нешто побољева. Нико не знаде шта му је.

Сјутрадан,
намирим стоку па одем Васу. На вратима ме срете његова добра, мршава
мајка, с тамним колутовима око очију. Видим јој сикирацију на образу.

Васио лежи подуслоњен на кревету, обучен. Видим: промјенио се.

- Ето, зебно сам мало, па одмарам... - поче Васо.

-
Није то ништа, пала мува на бивола! - велим ја. И тако Ђа-бу, ово-оно,
дође подне. Старица оде мусти краве а ја искористик прилику да Васа
насамо упитам шта се десило ш њиме.

Прошло једно двије-три
неђеље божићног поста, ударио кијамет, лапавица, народ се тиско око
двије ватре. Васа ижњели под стреју куће, двије родице држе његову
обамрлу мајку, полуђелу од бола за сином јединцем - делијом.

Поче кукњава, поп запјева. Не моког више издржати. Сузе саме ударише. Креток кући, трчећи.

- Е, Васо, превише сам те волио да би те мого сарањивати!

Сјутрадан, неђе пред вече, одем на гробље. Сједнем на његов гроб, плачем и велим му:

- Е, мој несретниче, мој црњане, моја луда главо! Шта учини осебе?

Сједим тако, плачем, дроб ме боли, кад женска рука спушти јабуку на крст'.

Дигнем
главу, кад његова несуђена Зорка пали свијећу и дркти. Нисам ништа
реко. Ћуто сам. Она пољуби крс', целива и ону јабуку па крете. Она
свијеће се сама истули а у мени нешто прокључа.

Скочих да је удавим, сатрем. Одједном је вриснула. Потрчак, ондај стадок и ја. Пред Зорком је стајо коњ, онај из Васове приче.

На
њему жена сва у бијелом, с пракљачом у руци. Између очију, рупа од
метка. Крв обојила образе и аљине. Зорка врисну још јаче. Она прикојаза
се насмија. Видо сам како Зорка бјежи а коњ полако каска за њом.

Вратик
се на гробље. Она Зоркина свијећа, сад је горела сама. Пламен се игро
на вјетру а ону јабуку нешто располутило на двије једнаке половине.
Пољубик крс' па креток Војмиру.

Сједио је крај шпорета. Ћутке. Муке нам се познале, ћуте и оне. Кад пођок, Војмир кроз сузе вели:

- Што се будала уби, јебла га она и кад се удала. Кучка, неће ни њој срећа пјевати...

Ишо
сам уз башчу, полако. Пређок Војмиров пријелаз. Шћедок видети ону
мученицу. Лампа није горела. Неће је ни палити. Васо је њој био једино
свијетло. Нема га. Шћедок да провирим кроз прозорчић. Руком напипак
нешто ладно. Васов пиштољ. Онај освештани с којим је пуцо на вампира.
Убио је и њега на пошљетку.

Док је Васо болово Зорку су удали за
другог. Није имо избора. Превише су се вољели. Једне зоре, освештани
метак, прошо је и кроз његову главу. Турик онај пиштољ у њедра и
притеког га ко дијете. Још га носим. Ето, прошле су толике године а ја
ко да стално слушам како ми нешта прича о Васу и Зорки.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 2:55 pm

МИЛОШ


Ово што ћу ти казати причо ми Славко Милорадов. Десило се скоро, за новог земана, неђе око Дукова.

-
Те године, десише се Тројице подоцкан. Би нека суша, муруз се други пут
копо, а кише ни откуд. Дуво јужни вјетар, дизо прашину ко да је љето.
Он с браћом покосио неку ђетелину, па догно кући. Таман испаличили
волове и намирили осталу стоку, кад дође Јован Јанков и рече:

- Да сте живи и здрави, умро Милош!

- Који Милош, јади те убили?

- Ујак Милош, наш.

- Кад умро, није болово?!

- Јес, - вели, - болово је неколико дана и умро у болници.

Оде.
Закука моја мајка. Брат јој, најмалађи. Ни нама не би лако. Вољели смо
га, помагали се. Живио близу. Ал' шта је ту је. Узмемо свијеће и с
мајком одемо ујаковој кући. Тамо кукњава, жалос'.

Случај ко
случај, мора се виђети шта даље. Сједемо нас неколко, ужа вамилија, па
начинимо договор. Јован ће Јанков звати на сарану. Ондај, нек оде за
попа. Милија, Јанко, Петроније и Обрад ће копати раку. Драгојле и Митар
ће поклати стоку а Живота кува врућу ракију. Тако смо све утаначили а
ондај веле:

- Ти Славко, с воловима сјутра иди у болницу и
догнај га. Немој заборавити да скинеш бронзе а за сачаницу вежи
конопац, нек се вуче! - сјетовали су ме старији људи.

Жена покојног ујака иде по авлији и нариче. Жали домаћина и чоека.

Сјутрадан,
пораним, умијем се, Богу помолим па турим воловима луцерку. Одем
спремати кола. Ударим нове канате, турим сламњачу, а на њу, нову
шаренику, па ондај вежем конопац да се вуче за колима.

Упаличим волове, скинем бронзе, сачекам мајку Јулу и ујака Милутина. Они посједаше на клупицу а ја поведем волове до болнице.

Ту
узмемо те окупасмо покојног ујака Милоша, обукосмо га и у канате
метнусмо. Запалише свијеће. Милутин и Јула сједоше на крајнице каната.
Кретосмо Забучју.

Волови иду полако, јунско сунце упекло, топли
вјетрић ћарлија. Бијак се нешто замислио. Ударисмо поред Куке.
Одједном, врисну покојна мајка. Окренем се.

Господе боже, имам
шта виђети. Протрљам очи. Покојни ујак Милош се диго на лактове и
гледа. Брат му Милутин, скочио с кола у врзину а моја мајка Јула
зинула, па ни да бекне.

Покојни ујак Милош се сасвим придиже.
Над њим се десила трешњова грана. Трешње се црвењаше ко крв. Он пружи
руку. Откиде трешања и лишћа па поче јести, боже ме прости, ко говече.
Гуто је редом. Нисам имо више куражи гледати. Бацих оне повоце па у
врзину.

Вратио сам се тек кад је мајка Јула почела звати:

- Славко, славко, оди, не бој се!

Ма
нисам се бојо. Нако ми била нека стра. Приђем. Гледам га. Реко би да је
добио боју жива иксана. Изгледа млого слаб али жив је сто осто.

Ту
се одморимо, дамо му воде, одвежемо онај конопац и ајд кући. Кад смо
пришли, ударила кукњава. Изишли сви, ко што је обичај. Ш њима и поп.

- Жив је, жив! - вичем из све снаге.

Док се објаснисмо, млого се суза проли. Онда тајац. Сви га загледају, чуде се. Поп само врти главом, ко да му не би право.

Попијемо и појдемо оно спремљено, па ајд свак својој кући. Идуће неђеље одем да обиђем ујака Милоша.

Сједио
је на троношци, огрнут сукненом џоком. Пред њим, полујак са шљивовицом
и табакера. Сједнем крај њега. Разговор је био домаћински. Причасмо о
љетини, стоци, времену, никако да поменемо оно главно.

- Добро, ујко, наши смо. Шта би с тобом, свега ти? - пито сам га нако искрено.

-
Ма пушти то, бога ти. Све је у божијим рукама. Ал, већ кад оћеш, да
знаш да сам био умро. Нисам луд. Кренем некако лак, кроз неки лијевак,
тунел са много неког свјетла и банем на неку ливаду. Е лијепа је та
ливада, дијете моје. Ограђена. У њој свакаке љепоте и народа што иде
само напред. Идем и ја. Кад створи се неки момчић ко упис, па ме пита:

- Ко је тебе звао?

- Ђоко - велим - син ми, умро млад, има дваес година.

Не би мало, опе дође онај дечко па каже:

- Врати се ти оклен си дошо, нема вође за те мјеста, а нема ни Ђока!

Шта
ћу, окренем се, па назад. Ма вукло ме нешто тамо напред, ал вратик се у
онај тунел. После ни сам не знам шта би. Видио си ђе сам се пробудио.

Гледам
ујака, ништа ми није јасно. Мишљак да не казује како је било. Отад се
ја почек ш њиме више виђати и слушати га. Стално је тражио да му
донесем "Бисер воду" с једне чесме. Доносио би му. Кад би случајно доњо
неку другу воду, 'ома би позно и говорио:

- Ово није "Бисер вода"!

Прође
неколико година. Ујак је радио и живио ко сав други свијет. Међутим,
јопет се некако разликово. Знао је шта ће се и кад десити. Ма мислим да
је знао млого више од оног што је казиво. Ето, на прилику, сједимо ми
под дудом, он нако за себе вели:

- Умрије Страјин покојног Илије.

Сјутрадан,
чујемо да је чоек умро. Или: "Запали се Јовков котар, горе му сва
сијена!" - Ма горе сијена иза седам брда да је тица не може виђети.
После чујемо, осто Јовко без сточне ране. Све изгорело.

Једном вели да продам Рушка. Ма нећу ни да мислим о распаривању накиг бикова. Рушко ко међед, кака продаја.

- Оштетиће се, вели, и то брзо.

Ма не прође неђељу дана, сломи Рушко ногу у Странама. Ништа не искористик, јеби га.

Имо је неку везу са оном силом што ти нумијем казати. Кад је стварно шћео умријети, и то је знао. Ево како је то било.

Копали
смо муруз крај ријеке, па дошли на вечеру. Ово су сви виђели и чули.
Врата се сама отворише, нико не уђе, бар се нама тако учини. Ујак уста.
Гледа у нешто што ми не видимо па вели, нечему:

- Добро, саћу ја!

Ондај спушти кашику у тањир, погледа око себе, око му засузи:

- Морам умријети, вакат ми је.

Сви
се загледасмо у њ га, он сам климну главом и погла у врата која се сам
сама затворише. Ми јопет ништа не виђосмо. Ујак оде у другу собу, леже
на кревет, па зовну ујну:

- Запали свијећу, и оди вамо одма!

Ујна
се узврће, уђе са свијећом и само виђе како ујак Милош с прекрштеним
рукама, последњи пут трза главом на овом свијету. Ја чудне и лаке
смрти, јаки Боже. Оно, ми смо се дуго гуркали, погледали, неће л'
устати ко но ондај. Јок! Сад је умро одиста.

Сахранили смо га
сјутрадан. Имо је све спремљено од прошли пут. Мало само раку обновисмо
и дадосмо га земљи. Море поп се нешта нећко око опијела. Те мора да
пита владику, не знам ово и оно, али све би у реду.

Тако ти
заврши мој весели ујак Милош, Бог да му душу прости. Чудан чоек. Дође
ми понекад, па га сањам. Ондај ја изјутра добро пораним, прије сунца.
Узмем шеницу ил муруза па бацим преко главе. Одем и на гробље, запалим
му свијећу. Веле, да ће му се тако душа лакше смирити.

Гледам
неки дан, пресушила она "Бисер вода". Стоји само чесма. Е, мој ујаче,
да си жив не би имо шта пити! - помислим и сјетим се млогик његовик
ријечи.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 2:55 pm

МИЈАТ


Мој
сине, виђо сам му све у очима. Ко једном нагази вилињско коло има
друкчи поглед. Некако им се прошире зенице, промјене. Ма познам иг очас
посла. Некад сам замишљо да је то рђава судбина, сад јопет, кад боље
размислим море бити и да је добро. Ђаво ће га знати.

Него, почо
сам ти причати о Мијату. Био је чудан момак. Никог није диро, завађо.
Гледо је своја посла. Склањо је се од пјана и љута чоека. Никад се није
сово. Само је брате пушио млого. Два пут годишње, ишо је у Бајину
Башчу, имо тамо побратима из војске. На леђима доносио џак дувана. Све
би то попушио за неки вакат. Говорило се:

- Пуши ко Мијат Симов.

На његовој губици чик се стално димио.

Отац
му би вредан човек. Копо бунаре по цијелом округу. Звали га "Симо
бунарџија". Жена му Рајка, Мијатова мајка, умрла од гује. Ујо је поскок
у Странама, код оваца. Она веселница, није одма дошла кући, него чекала
да се овце напасу. Обезнанила се уз дирек од овчарице. Мијат отрчо по
Живану да завачи ујед. Доцкан. Кад је Живана дошла, Рајка је умрла у
највећим мукама.

Симо се више није женио. Гледо је Мијата ко
нека жена. Све је знао да ради. Поред кувања, прања и осталог посла,
стизо је да копа бунаре, кад год би га звали. Звали су га. Утом послу
није имо премца. Био је најбољи. Кад Мијат порасте, би виђен момак.
Имаде и стас и глас.

Симо се поносио њиме. Ма у свему би ваљан,
сем што га ђевојке нису занимале. Нико није виђо, да се с неком занимо,
ашиково. Оно, море бити што је одрасто без мајке, па је био стидан.

Године
пролазише а сватова пред Симову кућу не би. Ондај му мало поче
приговарати да је већ почо старити, да женска рука у кући треба, вољо
би унуке, оће мало да под старост проживи рат. Али, говорио Мијату ил'
дувару, исто.

Деси се нека свадба у Оној Страни. Удала се
Душанка Павлова и лијепо нашла. Цео узов оде у првине. Оде и Мијат. Сав
се свијет зачуди кад Мијат зовну свираче, наручи коло, па заигра ко
јасикова лиска. Отимаше се ђевојке о његову руку. Све би до њега. Те
ноћи, говорили су, Мијат надокнади све што досље није. Лумпово је и
комендијо до поноћи. Ондај платио свираче, испратили га до капије,
попијо чашу вина за сретна пута и крено кући.

Оно што је било
после, реко је само мени, ал' није све. Вели како је закорачио у ноћ
пуног мјесеца, почо се чудити сам себи. Шта му би те се нако одједном
открави. Ко да је то неки други Мијат кога он не познаје.

Осјећо
је неку силну снагу и жељу да запјева. Неко дотад непознато осјећање
ширило му се гуридима, венама. Ондај запјева. Прво лагано а онда све
јаче, све љепше.

Крено је преко Равног гаја. Дође близу Велике
Вртаче. Ту сједе на пањ, да запали дуван. Извади дуванкесу, зави
цигару, тури је у уста а ондај кресну шибицу.

Истули се.

Узе друго зрно, кресну га...

Истули се.

Ко
данеко пири па тули. Ондај, поново узе зрно шибице и кресну. Истули се.
Овог пута, пламичак, умјесто да упали цигару, обасја двије прелјепе
женске главе поред њега. Коса му се подиже увис, џмарци пођоше кичмом,
сада већ запаљено дрвце, опржи му прсте.

Више није било дилеме.
Мјесечева округла, сјајна лопта, обасја много више од пламичка шибице.
Ту, крај Мијата, сједеле су љепотице, дуге вилињске косе, чији сјај на
мјесечини, изгледаше још љепше. На њима неке провидне аљине. Бјеле, ко
да су од паучине, свиле, пјене...

Једра женска љепота, набрекла
испод оне свиле, нудила му се и мамила га да поче дрктати. Њине бијеле
бескрвне руке, прстима пођоше по његовом врату, прсима. Знао је и
осјећо ђавољу работу ал било је тако лијепо да се препушти свему. Није
га више било стра.

Док су њине руке преплитале његову косу,
лутале по његовом тјелу, мушкости... Он виђе своје грубе сељачке шаке
на њиним набреклим, тамним дојкама, кољенима. Стезали су Мијатови
прсти, љепоту, мекоћу, знојаву и бестидну, тако лијепу, да се пито сања
ли?

Затвори очи, леже леђима на маовину. Њина га тјела
поклопише. Мјесец се диго високо, на планински вр'. Вијорила је коса ко
барјак, откривајући понекад бјелину врата и грдан рез по њему, од ува
до ува. Погледа врат друге љубавнице, и виде исти ожиљак, ко огрлица.
Шћеде питати, али, она што га је јала, сама вели:

- Ово је од бугарског ножа... - ондај се обадвије насмијаше тако јако, да се Мијат поче смијати.

Осјећо
је да лебде, лете, јаче од страсти, он се топио у њиним бедрима,
устима, коси. Нестајао у памети. Волио је да никад не престане, да
вјечно остане у њиним знојавим, уздркталим тјелима, на њиним дојкама.

Шћео
је викати од среће, лудило. Ако сањам, нек се никад не пробудим, нек
останем вако у њима ил оне на мени. Кезиле су се бијелим, бисерним
зубима, он лизо њин зној, срамоту. Није су будио, није ни сањо, само је
видио да игра престаје. Узеле су га за руку, голог, голе, повеле неђе,
понијеле га, потрчале...

Осјетио је да пропадају, тону у све
већу помрчину. Видио је да нестаје она округла мјесечева лопта и како
босим ногама довата нешто ладно. Поново су почела миловања. Али, видио
је да журе. Он је шћео полако, вјечно. Одједном под прстима неста оне
голотиње, љепоте. Пипо је у празно.

Под ногама је осјећо нешто
крто, како се ломи и пуца. Како је врјеме одмицало, поче му бивати све
ладније. Прошло је прилично вакта, кад Мијат горе високо изнад себе
угледа сноп свијетла, како га мами недоватом.

Ово мора да је
дан, свануло је - у глави му је бучало. - Ђе сам ово, јаки Боже, сањам
ли? Оно са ђевојкама, титраше му пред очима. Ни у шта није био кадар
повјеровати.

- Ово се мени навукла сијера на очи. Ово мора
престати. - Весели Мијат је чеко неко чудо, па да све биде на свом
мјесту. Е млого би било да се толико чуда деси за тако мали вакат. Почо
је пипати око себе. Мокар камен, литица. излаза није било. Заплако је
ко дјете.

Сунце високо скочило, кад Симо затвори стоку у обор. -
Ђе ли је Мијат, благи боже? - пито се често. Погледа у њиву с мурузом,
испод куће у врсти, стајала је усправљена држаљица од мотике. Чека
копача. Крете у кућу. Дочека га отворен шивоњер, намјештен кревет,
сложено старо одјело, а нека ладноћа му уђе под кошуљу у прса.

Изађе
у авлију. Угледа Милосава да пролази путом. Зовну га. Рјеч с неким да
прозбори. Муку не говори. Милосав помену Мијата. Симо скочи, не вјерује
својим уветима. Он, његов син лумпово, коло водио, ћеро комендију, игро
с ђевојкама. Обузе га нека милина.

- Е нека је, волим, нека је, јебеш паре, то сам чеко да чујем све ове године. Само ђе је?

Ниђе Мијат није ишо брез питања и договора. Неки црв сумње уђе у Сима, гризе, не мирује. Дође ноћ. Мјесечина уђе у њину кућу.

Зором
поранио Симо. Накосио ђетелине кравама, пуштио кокоши, наранио свиње па
се вратио кући. Дочекала га је тишина. Погледа на Мијатов празан
кревет, отрије рукавом сузе па сиједе пред шпорет. Наложио је ватру,
поткуво и испеко двије лепиње. Намаза иг џемом. Једну поније у њиву а
другу остави на асталу.

Узе мотику, прегна двије врсте муруза,
баци мотику, сједе под ора. Очи му гледаху у капију од авлије. Мијат
врата није отваро. Сунце поче јаче гријати а Симо скочи и крете селом.
Моро је виђети неког од свадбара. Моро је још једном потанко чути шта
је Мијат радио и ђе је отишо.

Послије само двије приче, свати да је истина оно што му Милисав исприча. Син му се прололо. Ал ђе је, нико није знао.

Виђели су да је крено кући, свирачи га испратили и то прије поноћи. Нешто га стеже у прсима, оће да удави.

Кад
изађе из села, Мијатее!! - оте му се урлик. Није мого више издржати.
Пође путем, куда би он требо ићи кући, са свадбе. Ишо је полако,
гледајући пред ноге, ко да тражи иглу а јок нолког чоека. Уђе у Равни
Гај. Дође близу Велике Вртаче. Погла око себе, па сједе на пањ.

Како
сједе, скочи ко опржен. Пред њим у трави и маовини, угледа Мијатову
дуванкесу. Узе је. Нађе и његову шибицу. Све то тури у џеп, па крете
даље. Ишо је у круг. После неког вакта, јопет дође до оног пања, сједе.

Очајнички
је погледо у небо, као да тамо тражи одговор. Небо је ћутало ал
спуштајући поглед, на вру једног церића, виђе кошуљу. Скиде је неком
граном. Позна Мијатов зној, потрча около. На грабу, висаше панталоне.
Оне у којима је Мијат отишо на Душанчину свадбу. Није иг мого доватити.
Биле су високо. Ишо је даље, ноге су га саме носиле Вртачи. Поче звати,
викати:

- Мијатеее, Мијатеее!!! - орило се по шуми.

За
тај вакат, онај несретник у Вртачи, гледаше онај сноп свијетла како га
мами, изазива. Све му је сад било јасно. Сатирала га је жеђ, глад,
бољеле руке, ноге, глава, очи - све. Оне бештије и прошле ноћи су га
јале. Нестајале би увијек прије зоре, прије оног свијетла. Сувим
напуклим уснама, гласно је понављо молитве. Све наде биле су високо
горе, ђе је сијало сунце. Снага и кураж почеше га издавати. Сједе на
неке кости.

Овде су Бугари бацили двије заклане ђевојке. Прво иг
силовали. Сада му се прича из ђетинства враћала у памет. Слушо је уз
казан од покојног Драгана. Нити су опојане, ни им је ко знао род.
Довели иг неђе од Ваљева. Биле су лјепе у чичиној причи, ко виле.
Најежи се, би га стра. Садево, кад је све било јасно, поче се опе
бојати.

Одједном, до њега стиже љуцки глас:

- Мијатеее!! - ма да л, му се причини. Ондај чу: - Синеее!!!

Па
то је бабо - скочи и одазва се свом снагом. Нека весела радос треперила
му кроз дамаре. Горе, над црном рупом Вртаче, скако је весели Симо и
вико: - Жив је! Жив је! Жив!

Пола села дошло у Равни Гај, кад су Мијата вадили из вртаче. Сима спуштали на конопцима и упаљеним вењером.

Блијед,
малаксо и го, стајо је Мијат пред оноликим народом. Плако је. Симо,
напола обезнањен, лежи крај рупе, дркти ко прут и гледа Мијата.
Говорити нису шћели ништа ил нису могли. Свеједно.

Вртача оста
сама пуста. Сунце већ зађе за Црнокосу кад дођоше кући. Она лепиња
стајаше на асталу. Мијат је загризе и погледа оца. Џем му се црнио на
блједим образима. Гладне краве су мукло рикале, а са ладног шпорета
скочи велики, црн мачак. Ноћ уђе у њину кућу.

- Бабо, упали
вењер, бојим се мрака! - рече Мијат и приђе кандилу. Узе шибицу да
запали жижак. Кресну. Истули се. Јопет кресну. Јопет се истули, ко да
је неко дуво. Мијат поче дрктати, ноге му заклецаше, кресну и трећи
пут, пламичак заигра на дрвцету, нешто га истули. Шћеде урликнути од
стра. Дође му она слика из Равног Гаја...

- Ниси се прекрстио, сине! Прво се прекрсти, па ондај пали кандило. Ја сам ти тулио ватру! - рече Симо.

Мијат баци шибицу, загрли широка бунарџијина рамена и ко дијете неста у очевом дрктавом стиску.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 2:56 pm

ЈОВАНА


Јована
је била треће Остојино дјете. После два сина шћер би на радос родитеља
и браће. Ђевојчица ко слика. Врсница наше Драгане. Брзо је проодала и
била сва кочоперна. Време иђаше а она ни за три године не проговори.
Видло се да оће нешто рећи, али из њениг лјепиг уста аваза не изађе.
Боже ме прости, чуло се само неко мрмљање и скичање, страота те слушати.

Остоја
и Перка обиђоше све докторе и гатаре али ништа. Шта све нису радили.
Водили је под воденичко коло, од поспе, мјесили погачу, ноћевали под
воденичким чекеталом, давали јој воду из бронзе, уводили у кокошарник,
кадили перушкама ђе слијеће пиладија... Језик од ћурке кували са травом
расковником и јопет ништа. Тешко би се мирили с истином да им је дјете
мутаво. Е, кад год би је виђела, душа би ме забољела. Имала је плаву
косу а очи ко комадић неба. Гледала би слободно, бистро.

Дође
вакат у школу. Неке њене вршњакиње пођоше у први разред, а Јована крете
овцама. Некако се сви навикоше на то да је виђају како по вас цјели дан
милује јагањце, рани иг из шаке, игра се ш њима. Остоја и Перка у
почетку туговаше а ондај се о томе и преста причати. Синови стигоше за
војску и женидбу а кућа им би држећа. Јовани купише аљине ђевојачке јер
порасте колка ће и бити. Но, она ш њима није радо излазила међ' народ и
на каке скупове. Ако би се то и десило, трајало би кратко. Јована би се
брзо вратила кући, скидала аљине, облачила своје старо руво и пуштала
благо на пашу. Тако се то увијек понављало.

Иако мутава, Јована би најљепша ђевојка у селу. Неки момци су питали Остоју за њу, али он ни да чује.

- Како је бог реко, тако ће и бити... - говорио је с тугом и прекидо сваки разговор о њој.

Један
јој од браће, онај старији, оде у варош и тамо се ожени. Они млађи би
слаба здравља и умал' не умрије од јевтике. Кад је јакно и оздравио,
ожени се из Мршеља неком сиротицом која се у животу није насмијала.

Све
некако дође на своје мјесто, само Јованина судбина оста код оваца да
прелази пропланке и ливаде у безбрижној игри с јагањцима. Прође још
неки вакат. Све Јованине другарице се поудаваше а њен млађи брат поста
отац. Роди им се мушко. Прва радос' уђе у њину кућу. По тетки Јовани,
мали доби име - Јован. А она веселница полећела: по неколко пута
оставља стадо и трчи да види братића. Мислим да су маломе давали бабине
те би пуна кућа народа, кад пред само вече Јована ко муња улеће у
велику собу. Сви се окретоше кад бану а она ко уплашена крете Остоји.

- Тата, тата, нека тета ме пита да јој дам јагње!?

Остоја зину, ми занемили. Тајац, нико да проговори; а ондај, Остоја сав у сузама, вели:

- Иди, шћери, трчи, реци тој тети нека узме све, све јој подај, и овце и јагњад!

Пружи
руку према њеним раменима, задркта, шћеде нешто јој рећи, али Јована се
већ стутња низ басамаке и јурну преко авлије. У кући није било иксана
чије су очи биле суве. Сви су се ибретили и крстили. Перка иде по
собама ко луда и плаче од среће. Мало би, чу се звоно на овну и стадо
поче улазити у овчарницу. Кад затвори капијицу на тору, Јована уђе и
готово тужно вели:

- Она тета отишла и не узе јагње!

Ондај приђе бешици, узе дјете, поче га љубити и тепати му:

- Тетино, рођено, тетино мало, око моје плаво...

Сутрадан,
у овчјем тору, нашо Остоја мртво јање. Узо је будак и лопату, однијо га
под дуд и закопо док се чељад не избуде. Таман је оставио алат у шупи
кад са басамака зачу Јовану:

- Тата, шта си радио тако рано?

Остоја обриса руке о чакшире, попе се до шћерке, загрли је грчевито, и љубећи јој косу, једва проговори дрхтавим гласом:

- Она тета јутрос долазила по јагње, па јој помогок...

Јовани као да не би ништа јасно.

Баба Аника ућута. Нисам је више ништа питао.

---------------------------------------------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------------------------------------------

ДРАГАНА


Оженио
се Којадин с Вујком Живанином. Није имала оца а мајка јој би антикрист
што Бога и цркву не признаваше. У њиној кући поп није никад свешто,
крштаво, колача ломио и служио. Вујка није крштена, ни се у свом вијеку
прекрстила ко ни мајка јој.

Родила је једне зиме. До прољећа
нико није знао за Живанову принову. Ја како се све то нађе, благи Боже!
Он брез оца, она брез оца.

Живана гатара, вјештица каке није
било у девет села а његова мајка објешењак. Објесила се на крушку
такишу, пред шталом, уочи трипундана. Одма се усмрдила, једва је
заковали у сандук. Поп није дао чути да се сарани у гробље. Закопали је
под криву јасику у Доњој њиви.

Ето, таки младожења нашо таку
вођевину. Имала би ти о њима ваздан причати, па јопет да ти све не
речем. Живили су под Осојем. Имали кућу, нешто шталице и један обор. За
врљику пред обором, везивали су малу, мршаву краву с кривим роговима.
Ово велим јер су од ње имали више мрса него газда Миљко од све његове
стоке.

Бог зна чије је све краве музла. Ђавоља посла, него шћела сам ти казивати нешто друго.

Рекок ти: Којадин доведе Вујку, неђе пред Васкрс. Наишо покојни ђешо Драгутин путом; кад из авлије чу Којадина:

- Ајде, чича Драгутине, да попијемо ракију, оженио сам се!

Сврати
чоек на честитање и да види младу. Кад је вођевина ижњела чутуру с
ракијом, распуштене косе само у кошуљи, не свиђе му се. Начини се
невјешт ко да је не позна.

- Ма чија ти би снао?

- Е, и ја би то вољела знати... - насмија се Вујка.

- Садево је моја а била је Живанина, - вели Којадин.

- Ма је ли оне Живане врачаре? - не даде се Драгутину ћутати.

-
Јес, кад те занима! - рече млада, скопа ону чутуру с ракијом, исплази
се на Драгутина и оде у кућу. Драгутин погледа Којадина па вели:

-
Ма млого си је напуштио синовац. Тако се то не ради, дијете моје. Жена
се шави у почетку, потље јој неш моћи ништа. Женско ти је ко пашче.
Обезобрази, па уједе. Треба то ударати из прва краја... - поче чоек да
сјетује младожењу а он вели:

- Ма биће она ваљана, само да свикне рад и посо.

Диже се Драгутин, крете, кад ти млада изиђе из куће па викну за њим:

-
Гледај ти чичетино свој посо! Иди види оно муруза у Палочку, нешто ти
се усуко! - Неста је опет у кућу. Драгутин застаде, погледа у Којадина
па мисли:

- Јес роб награисо. Дово лудо чељаде. Ђе њу нађе? Ко
да није знао чија је и кака је... Каки муруз помиње, е лудо ти је сто
гради.

Ондај дошо кући. Којадинову женидбу није помињо. Није
задуго. Кад прође подне, небом се зацрњеше облаци. Поче дувати неки
ладан вјетар, па све ћера у ковитлац.

- Само да не биде леда, -
молили су се богу. И не би га. Мало прсну а ондај удари киша. Оно народ
вели: "Кад млого грми - мало киша падне". Тако и би. Јопет се изведри.

Али,
Драгутинова њива у Палочку с мурузом сва сатрвена. Ко да је сав град
пао само на њу. Вала да је све било покривено а она откривена не би
опет нако страдала. Да чоек не вјерује.

Гледо брале љетину, нако уништену, скино капу, крстио се и клео:

- Дабогда те огањ сатро, кучко ђавоља, ово је твоја работа.

Кад
је дошо кући, његова Милунка с празном крављачом стоји пред шталом и
плаче. Из крављих сиса прије пође крв, него млјеко. Ондај му се све
смрчи пред очима.

- Ово Којадинова млада конце мрси и ђавоље
коло води. Јебла је мајка што је родила и чему је научила, - псово је
Драгутин гласно да се чује.

Богами дјете, тог љета, ко се год
замјери млађенцима, Вујци ил' Којадину, није добро прошо. Било у стоци,
било у љетини - сви увиђеше да ту нису чиста посла. Цјело село иг' поче
обилазити и клањати иг' се. Почеле жене у свађи клети једна другу:
"Дабогда ти Вујка разбркала карлицу; дабогда ти оврла шеницу; измјерила
овцу и све редом."

А Вујка је, богами, обилазила штале и
мљекаре. Дође и у мој. Једне вечери, музем Шаруљу а она само одлаже
ногама. Прво мишљаг да је нешто ујело за виме, па млоги и не притезак.
Подиђем под Златуљу, она се гица ко да је за живе ране ватам. Мљеко се
смањило на лонченце. Једва намузок мало неког јада, ал' кад пожек
варити и сирити, имала сам шта виђети. Она груда само поцрвење и расири
се. Виђок колко је сати. Узмем биљеге од крава и одем Павлији да ми
огледа. Баци жена угљевље и увати се за главу.

- Црна Аника,
јопет она кучка јаде ради. Ти си десета за ово ваката. Не морем ти
млого помоћи. Јаче су њене чини него моје скидање. А, ако ти и
рашчиним, она ће ти јопет натурити. Него да ти речем. Иди лјепо њеној
Живани, однеси јој добар дар, она ће се правити да ко бајаги не зна ко
је то учинио, ал' ће ти расчинити. Она је овоме и научила.

Вратим
се од Павлије ко покисла. Уђем у вајат, гледам шта би кучки однјела.
Свега ми жао. Ал' шта ћеш. Узмем једну шаренику, торбу ора, влашу
ракије па ајд' Живани. Да видиш црне Живане, гуја јој очи попила. Прави
се невјешта, огледа у грашке а све погледује оно што сам донјела.

-
Ово ти неко натурио из другог села, учињено је скоро, скинућу ти ово а
ти само учини како ти велим. Кад дођеш кући, пређи праг трипут и укни.
Ондај иди у шталу па испод крава протури ово клупче конца. Јопет, на
прагу од штале укни трипут и биће ко руком однешено.

Климам
главом а душа ме боли за оном шареником, шта ћеш тако ти би. Дођем
кући, урадим оно што ми кучка рече, уватим Шаруљу за виме, оно
набрекло, крава се намјешта да је прије помузем. Пуне јој сисе. Златуља
исто. Те вечери намузем пуну крављачу а кајмак скидам с'прста. Кришке
сира ко ђетињи образи. Тако ти је било, дјете моје, грдан вакат за
поштена чоека.

Те јесени, испросише Драгану Ђурђеву, просиоци из
Глумча. Момак ваљан, из домаће куће, па виђен, лјеп. Добра му вамилија,
ујаци, што но вели прави кољеновићи. Свима нам би мило, вољели смо је
веома. Она полећела. Сваки час дотрчи кроз башжицу, зарумењела у
образима па вели:

- Јој, стрина, како ћу, те шта ћу, за ово, за оно...

И
све тако неке женске ствари. Радовала сам се њеној срећи, ко да је моје
рођено дјете. Била ми је више од рода. Своје ђеце, знадеш, нисам имала.

Ђурђе
реко да сватова пође, колко пријатељ може повести. Требало је спремити
за толики народ. спремали смо, љуцки. Драгану водио брат Периша,
шнајдерци Јелки у Ону Страну, да шије костимчић и сукњу. Штов јој
купијо свекар у Чачку. То је ондај, дјете моје, била велика мода.

Идући од шнајдерке, ударе сокаком преко Осоја и прођу поред куће ониг будибогснама. Ма чули су ђе се Вујка смије ко луда и вели:

- Оће ђевојка да се уда?!

Ма
казивала ми после Драгана, како јој се све смркло, кад је чула ону
бештију ђе се смије и нако казује. Ајд', шта ћеш и то се заборави.

Богами
дође вакат за свадбу. Ма знам ко да је јуче било, петка пред Месојеђе,
па лјепо веже, топло, милина једна. Бануше свирачи, јекнуше трубе. Мој
Милован метно неколке пушке, покојни спасоје донијо неку прангију из
рата што пуца ко топ. Нас неколко ближиг жена запјевасмо из гласа, па
реко би чоек, народни вашер а јок удаја Ђурђеве шћери. У неко доба
стиже пријатељ Војин, ђувегијин брат, Драганин ђевер. Донијо дукате и
руво, ондај таки обичај био. Ко чува је, да је неко не украде ил' она
утекне за неког другог. Ма весеље почело како бог милује. Дошо на коњу,
Зекану. Ко лађа. Мува би се на њега сломила. Ја баш састављала сарму с'
Јованком и Илинком кад ме неко увати за скут па вели:

- Аника, брзо у горњу собу, зове те Драгана!

Масне
ми руке, сва сам у послу, ал' јопет, слутин нешта. Оставим ону сарму,
отрем се беспаром па ајд' уз басамаке. Кад тамо, дијете моје, Драгана
сва модра у образима ваља се од слабости по патосу. Узмем је за руку.
Пипнем јој чело - нема ватру.

- Шта би шћери, по богу? - мал да заплачем.

- Не знааааам, стрина, спашавај ме - кука веселница а муке је спопадају.

У
то ти бану Јованка, њена мати, Милунка, вукосава, сви да јој помажемо
ал' како? У тај вакат, Вукосава вели да је то струна, морамо ома' звати
Павлију да јој салије воду и струну намјести. Како да уочи свадбе,
зовнемо жену из другог села, и то поради младе ал' мора се. Отрчим у
авлију, мој Милован диго обе руке, свирају му свирачи. Пред њим на
асталу: пушка и петобанка. Како да му приђем и речем кад је прек и
пргав али јопет је за ово најсигурнији. Дотрчим брзо, шанем му на уво:

- Оди ома, Драгану спопала нека тешкоћа...

Море
да сам шта друго рекла знам да би ме млатно, ал' како поменук Драгану,
ето га за мном. Улеће у горњу собу, виђе ону веселницу како се ваља од
муке, па вели:

- Шта да радим?

- Иди брзо, доведи Павлију Рајкову, она зна шта ваља чинити.

Виђок ђе одвеза пријатељевог Зекана, скочи на њ'га, полеће ко вјетар.

Ма
није прошло три вртаља сата отворише се врата, уђе Павлија с'
Милованом, нешта сва дркти. Он оде свирачима у авлију а Павлија приђе
Драгани. Наже се надању, тури јој руку на стомак, ондај прислони уво на
пупак, полако се диже, заврће главом и рече:

- Ово није струна!

- Шта је, сестро, помагај - велим јој.

Она ишћера све из собе, затвори прозор и врата, па вели:

- Ко да не знаш шта је. Она кучка бацила чини, дабогда је вода однијела у содом!

Гледала сам у њу ко у спасење. Тужно је врћела главом:

- Да пробам, да окушам, ал' њене су мађије и враџбине јаке, не скидају се лако.

Доније
смо бакарни суд, жара, летећег олова, перушки, црвеног конца, маказе,
машице, каму, тисовог дрвета, цијеле воде, пилеће нокте, мачје длаке,
убојног камена, сребрну пару и кошуљице у којој се Драгана родила.

Шта
је све радила весела Павлија да скине чини: бајала, мајала, пљувала,
гасила угљевље, ишћеривала и рашчињавала нечисту силу. Сјекла заплетене
конце по Драганиним слабинама, замањивала камом, изливала врело олово у
ладну воду.

Прштало је и пуцало. У неко доба Драгани би боље а Павлија сва знојава, сједе и заиска воде.

Кад се мало одмори, зовну ме себи, па вели:

- Донеси ми њено вјенчано одијело.

Пођок низ басамаке. Срете ме Милован. Игра му око.

- Како је она? - вели.

- Добро је, добро начисто, - лажем а глас ми игра.

- Море, биде ли јој шта, идем она говна д'убијем - говори полако, опасно, знадем му нарав. Уватик га за руку:

- Немој, немој, жива ти бога, добро је одиста.

-
Ма само нешта бидне, све ћу иг побити, мајку им јебем циганску и
врачарску... - шкрипо је зубима да ме стра ватала. Знадем на кога
мисли, па дрктећи отрчак у вајат и узек Драганино руво.

Упалимо
још један вењер па тражи по аљинама. Одједном, под прстима у шаву од
микаде, нешто ушивено. Рашијемо поруб, оно гукица од косе и разниг
кончића. Павлија заблиста. Пљуну у ону гуку, узе и тури у марамицу, па
ми вели:

- Дај ово некоме ко је сигуран, нек носи под воденичко коло, да баци на омају ал' воденица тад мора мљети. Јеси ли утувила?

Узмем
ону марамаицу, па јопет Миловану. Брез рјечи је слушао, узе гатке,
јопет увати коња и загалопира. У авлије све ко' што је било: нико не
зна каке ми вамо муке мучимо.

Вратим се у собу. Павлија сједи с'
Драганом, нешта причају. Ма боље јој веселници дости, ал' јопе није
добро. Некако бјела у образу, руке јој дркте а ја је помиловак по коси.
Јој како ми је стисла шаку, па је љуби.

- Не дај ме стрина, не
дај, - вели ми а сузе јој саме иду. Ма душа ми стала у грлу, сузе висе
у очима, сва сам се надула од муке. Ал' јопе, тепам јој, куражим је
како то није ништа и да ће све да биде добро. Мало затим, зашкрипаше
басамке, уђе Милован. Ја скочик.

- Јеси ли?

- Јесам,
наћеро сам Јеротија да пушти воденицу па сам ондај бацио, - вели, -
јел' боље она? - гледа Драгану. Она нако неачка уста.

- Боље ми је, стрико мој, добри стрико.

Загрли
га. Он је придржа. Виђок ђе му оне големе ручерде задркташе, окрете се
и изађе. Ондај Павлија за сваки случај Драгани сали страу, зовну ме на
басамаке и вако вели:

- Ја садево морам ићи. Шта сам могла
учинити учинила сам. Она још није добро. Али ја више не морем. Упамти,
прије зоре, мораш ићи Живани, само она до краја море рашчинити
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 2:57 pm

ГВОЗДЕНИЈА


Ено, нође је живјела Гвозденија.

Сјећам
се само њезиних очију. Биле су, боже ме прости, ко у вјештице. Онако
црне, па лете ко по зитину. Гледала је иксана некако искоса, скрозирала
ко стијелама, морало се гледати у страну кад с ш њом прича. Три је
чоека саранила.

Била је из домаће куће, имала добар мираз кад се
први пут удала. Причали су да је чоек оћеро што није имала ђеце. Јопе
се удала за момка из Субјела, али ни ш њим не занесе. Ондај поче
гуцкати како она није сама, да је, боже ме прости, вјештица.

Веле
да су је ноћу неђе виђали голу на вратилу и још тога, дјете моје. Веле
после, како је она рекла, да ће он умријети и тако би. Престави се око
Задушница. Није болово, ни закуко, само заспо. После, јопет, они други
јој чоек поче је бити и ћерати о-себе. Она се само насмијала и рекла му
да кад она оде - тешко њему. Ништа од ствари није узела, само отишла, а
он веселник умрије до јутра. Сад сви увиђеше да туне нису чиста посла.
Народ ко народ: около прича свашта, ал' њој нико у брк не смједе ништа
рећи. Прође нека година, мало се то заборави, кад се чу да је
Гвозденија јопет нашла ђувегију. Вељко, тај нови њен чоек, био удовац,
брез ђеце и сирома. Имо кућу и кравицу, нешто њиве, ал' поштен и
господствен чоек. Ма знао је све што се о Гвозденији причало и јопет је
узо. Да видиш лјепо су се слагали. Он ишо и чис' а она се некако
промијени. Оне црне, дивље очи ко да се припитомише. Поче излазити међ
народ на којекаке случајеве. Кућа се промјени, турише цријеп, оградише
авлију, башчу, набавише оваца, кретоше напред. Сви готово заборавише
ранији Гвозденијин живот. Поче се говоркати да је носећа. Вељко јој
купи шарену шамију на вашару и донио неке ђинђуве из Ваљева. Видло се
да је задовољан, поносит, само да полети.

Дође јесен, лјепа,
топла. Миољска јесен. Обра се муруз, испече ракија, обраше јабуке,
затрапише кромпири, људи спремају дрва за зиму, кад породи се
Гвозденија. Ја баш музла козу у горњој башчи, кад допаде Јованка
Страјинова и вели:

- Стрина, стрина, родила Гвозденија шћер!

Ма,
идем низ башчу и носим ону крављачу с млјеком, па се мало мислим: што
ти је све некако напакаретно. Шта се све није говорило о црној
Гвозденији; те вака је, те нака је; те ово, те оно; те убила два чоека,
а њој Бог, богами, даје ко да је богомољка. Тако ти ја у те мисли банем
пред кућу, ма нешто ме вуче да је обиђем и видим дјете. Узварим млјеко,
дадем чељадима вечеру, па са покојном Милунком одем у бабине. Вељко
упали лампу, вењер само да прсне, па се цјела кућа сија. Дочеко нас на
вратима и веома се обрадово. Туне, код Гвозденије, бише још неке жене
из Оне стране и Боривоје Јањин, Вељков побратим. Турисмо по парицу на
бешику, мало проџакасмо и устасмо д-идемо. Кад пођосмо, наког се на
бешику да видим дијете. Мала је била црна ко зивт, очи јој најцрње.
Турила се на Гвозденију, помислик и тако отиђосмо.

Прође неки
вакат, поче се говорити да Гвозденино дјете није још нико видио. Крије
га, веле, од урокљивиг очију. Сама мислим: од њениг нема ни гориг, ни
урокљивијиг, па шта га ондај има о-шта крити. Ондај, веле како се Вељко
нешта промијенио: почо пушити, слабо с ким говорити, никуд од штале и
котара не иде. Нешто се гуцка. Али шта?

Богме, поче снијег да се
топи, дођоше Млађенци, прође зима. Кад се чу да Боривоје Јањин, Вељков
побратим, пјан прича да Гвозденија не да крстити дијете, ни по цијену
живота. Вели, реко му Вељко на вјеру, како ш његовом женом и ђететом
нешта није како Бог милује и још вели како му не да да ш њом живи ко
чоек, да простиш, и тако.

Пред Васкрс, виђели Вељка ђе води попа
кући преко Равног Гаја. Да крсти дијете - сви су мислили. А ондај,
дјете моје, из њине куће је настала така вика, цика и кукњава, ко да
изгибоше, погореше. Поп је с кадионицом и крстом ко без душе истрчо из
куће. Затим се све умирило.

После пет, јалаи шес година, вратио
се Вељко с осуде. Тамо изучио пинторски занат и почо правити бурад и
каце. Кућа запуштена и никака. У авлији ни кучке ни мачке. Живио ко
пустињак: тек по коју прозбори. Радио је на празнике и свеце, све мање
личио на иксана. Зарасто у браду, поцијепан, плашио би ђецу кад се ђе
обри на путу. Би тако неки вакат, а ондај, далеко било, почеше му се
сушити руке. Мало по мало осушише му се обадвије до лаката. Оне шаке,
којима је удавио Гвозденију и дијете, сада су биле нејачке да га наране
и напоје. Мало то би, него полуђе начисто. Почо ноћу викати и бјежати
од нечега што је само он видио. Поп Видоје, после толико вакта, исприча
шта је било кад је Вељко шћео на силу крстити дијете. Сазнало се и што
га је Гвозденија крила. Бог с нама, није имало костију: било је од
нечастиве силе. Кад је поп запалио тамјан у кадионици, подиго крс, оно
је зацврчало ко гуја у ватри. Гвозденија, коју је Вељко држо у ћошку за
кике, рикнула је ко звијер, отргла се кидајући косу. Поп је анатемисо и
реко да ђаво крста не прима и док је бјежо из куће, за тај вакат, Вељко
је давио Гвозденију и шћер.

Сам се пријавио џандарима. Нису га
млого осудили, осудио се сам. Ноћу, у његовој кући, сад је њега давила
Гвозденија, или се њему јаднику помела памет. Е, умро је у највећим
мукама. Саранили су га у гробљу крај оца. Гвозденијин гроб и онај
гробић стално су проваљени. Не примају траву на се. Ене иг на Доњој
њиви брез крста и биљега. Туда не треба ићи брез велике нужде. Млоги су
чули плач ђетета и вриску жене у невремено доба. Сад, на Задушнице,
гледам Вељков гроб. Дошле ми сузе на очи, вата ме нека стра' - не
умијем ти рећи, дијете моје, далеко било.

Заћута баба Аника и помаче се с места.

Помакох се и ја.

---------------------------------------------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------------------------------------------

ЛЕНКА


Нисам
ја Ленку заборавила. Не дај боже. Јок! Него, не волим о њој казивати.
Јесте, од двије смо сестре ђеца. Кад се удала за Војимира, имала је
седамнаес' година. Ко пуце. Њијала се кад би ишла да се земља савијала.
Имала је грло и стас. У колу је нико није мого надиграти и увијек би
носила првенство. Кад се жело, пјева и жње за двије жетелице. Кад се
преде, вретено очас пуно и куђеља само нестаје. Руштикле, вез, плетиво
- отпочињала би прва и најваљаније. Богме су се момци сатирали око ње.
А Војимир је био лола: умио је са женскињем. Лијепо се обуче, лијепо
прича и мого је, брате, бирати коју је шћео. Ленка му је и била прилика
ако ћемо нако поштено. Неђе пред Преображење испроси је и даде паре.
Мислим да је свадба била око Мале Госпојине - да л' баш на свеца, ту
неђе.

Е, наки сватови, коњи, руво, свирачи... Невјеста ко вила,
а младожења ко ајдук. Опасо се силавом и наређо кубура ко да је, не дај
боже, пошо у рат, а јок за вођевину. Под њим вранац игра ко јасикова
лиска, а он га притеже уздама да му се пропиње и њишти, стра га
гледати. Јабуку су о'ма погодили, прсла је ко лубеница - то слути на
лак прођај.

Тако је и било. Идућег љета, Ленка роди Спасенију.
Купиле се шљиве, а она се само усука и вели шћер. Војимир је узварио
врућу, закло шиљеже, ал' није пуцо - кажу да уз женско чељаде се не
гарави кубура. Скупи се вамилија, ноћ љетња, кратка, ал' јопе
запјеваше, провеселише се. После ми Ленка казива да је те ноћи, неђе
пред зору, Војимир кријући загледао дијете, нако уз свијећу. Она се
правила да спава, а он је пољубио образ и реко:

- Догодине, роди ми, Лено, сина.

Онда се прекрстио, помолио богу и отишо у вајат да почине.

Чоек,
ко и сви људи, бавио се тежачким радом а она домазлуком и гајила
дијете. Лјепо су живили. Имали коње, волове, слугу. Године се десише
ваљане. Имаде се свега. Само Ленка не поније друго дјете пе-шес'
година. Огледала јој Живана циганка у грашке и само ћутала. Вели, све
је у божим рукама. Тако и би. Спасеније имаде вакат за школу кад се
роди Јездимир. Е, како је то било весеље. Пуцало се, пјевало и играло
три дана. Војимир полетио... Није шала, мушка глава, наследник на ону
богаштину. После неколико дана, пошље Ленка Живани гатари дар. Она
врати. Чудо!? Узимала је та и од сирома ора', а од ње нешће ништа.
Однесем ја Живани ону кошуљу - ни да чује. Вели, нити сам јој шта
помогла, нити јој помоћи има, а узети ово ни смијем ни могу. Право да
ти речем, ништа ми не би јасно. Слегок раменима и вратим ону кошуљу.
Нисам Ленци ништа казивала.

Дјете се одвоји од сисе и поче
шепељати, причати. Био је напредан и жудан, наравит и благородан, те су
се сви ш њиме играли. Војимир је само стицо. Ниђе се није смириво. Деси
га и неко наслеђе: умрије му чича Драгутин ковач. Оста му и земља и
ковачница. Оно, што се вели, ишло иг са свиг страна. Неђе уз брање
муруза, Ленка се опет опази. Ђеце и пара никад доста. Војимиру би мило,
те јој забрани сваки рад сем по кући.

А ондај, дијете моје, Бог заборави на њиг.

Једне
ноћи занеможе Спасенија, доби ватру и сјутра до подне умрије. Нака
ђевојчица. Нако злато. Не дадоше ни седмицу, а Ленка побаци. Веле,
мушко. Црни барјак се завиори на њеним вратима. А ондај, сачувај боже,
уочи четрешњице Спасенији, мали Јездимир само поплавље, пре зоре
издану. То пређе све мјере. Вала, ако је и од бога, млого је. Ленка и
Војимир, два жива гроба, до двије црне кукавице, готово полуђеше од
туге и бола. Сто пута је долазио поп Видоје, причо би ш њима, разговаро
иг. Но ништа, они ко два камена окамењена: по ваздан сједе и кукају.
Снага иг издала.

Дјете моје, од времена бољег лијека нема.
Прођоше године, прође она страшна туга. Ленка понесе и јопет побаци.
Женско. Е, мислим да иг је држала нада да ће им бог дати дјете. Радили
су ко некада, само им туга не силази с очију.

У љето, седме
године откад саранише ђецу, поручи Живана гатара Ленци да се разруши.
Богме је носила црнину сав вакат и не шће чути. Њена је снага у земљи,
њене очи и радости, њена одмјена труне, а она бјеле аљине да носи.
Никад! и Дани пролазише. Неђе пред Крстовдан, угријало јесење сунце ко
да је Илиндан. Ленка намиривала посла, па шћела понијети Војимиру ручак
на Дугу Њиву. Крете с корпом и жбаном на авлију - кад закокодакаше
кокоши, прну пиладија, препаде се и Шаров, а она весела, Бог да јој
душу прости, погледа око себе и зачуди се. Шта им би?

Оно што је
она јадница виђела, не видио нико мој. Уз авлију, полако, готово
весело, иде њена Спасенија већ ђевојка, колика ће и бити, а за руке
води ђечачића и све бјело на њима. Стала је ко укопана. Није могла маћи
ни проговорити. Пришли су сасвим близу, лјепо иг је виђела. Спасенија
је рекла:

- Мајко, зар не познајеш бата? Види колики је! Дошли
смо да те видимо и да ти речемо да скинеш црнину, јер само ти ми не
смијемо горе ни пјевати ни играти, мајко...

Ленкини живци нису
више издржали. Пала је и није дуго устала. Кад је Војимир дошо увече
кући, нашо је жену ђе лежи у авлији - гологлаву.

Око ње: просута ужина, преврнут жбан, а она ни жива ни мртва. Унио је у кућу, метно на кревет, наложио ватру и заплако.

-
Боже, узми нас, не мучи нас више - говорио је веселник сто пута. Тако
је и заспо. Ујутро, на шпорету, осванула два струка босиока. Гледо иг
је дуго, мирисо и однио иг Ленци. Она се пробудила на њин мирис и
устала. Војимир је дариво крс' богато. И нако нема коме. Остали су у
цркви до подне. Ленка је попу Видоју потанко испричала шта је виђела и
како је бог обрадово.

Враћајући се кући, ударише кроз горњу
башчу. Кад, на вру највише шљиве бардаклије стоји завезана Ленкина црна
марама, она што јој јуче неста. Погледаше се, прекрстише и пожурише
кући. О'ма поскидаше сву црнину са себе, скидоше барјак с врата,
обукоше се у нове аљине и почеше пословати ко за славу. Војимир закла
двоје јањади, узвари ракију и почеше звати комшије на час'. Људи се
само згледаше али дођоше. Посла и по Милуна армоникаша. После седам
година пуче и зарђала кубура, заори се пјесма, замириса печење - а
народ се само гурка и чуди шта им је. Ондај, кад сви сједоше, Војимир
загрли Ленку и весело рече:

- Народе, народе, браћо, дошла нам
ђеца, дошли нам анђели наши! Ево иг вође! - узе босиок руком с иконе,
пољуби га и даде Ленци. Она састави она два струка и нежно ко мајка
приви иг уз њедра милујући иг.

Никоме не беше ништа јасно.
Мислили смо да су полуђели, али кад бану поп Видоје и загрли иг - сви
заплакасмо. Не знам ни сама што, али некако нам би јасно да се десило
нешто велико, нама наразумљиво.

Остасмо те ноћи до зоре. Сви су
се развеселили а пусти Војимир дарива Милуна армоникаша и запјева да се
прозори тресу. Вала, видла сам да сва туга из њега изиђе и отад више иг
нико није видио карли. Увијек су били весели. Тако су и умрли. Спомен
су направили заједнички. Ђеца им у средини. Неко се сјетио и донио она
два струка босиока на гроб. Никако да увену, не мјењају се. Стално
миришу. Веле да им је така судбина. не знам, дјете моје, Бог зна шта
ради и шта ће с нама на пошљетку бити.

Тако заврши баба Аника и
помилова мачка старом, смежураном руком, на којој се јасно модрише вене
као бокор разгранатог босиока, или ми се само причинило.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 2:58 pm

МИЛОВАН


За Милована ме питаш?

Ево,
на овом зиду, висила му је сабља. Донио из рата двије, али ова је била
виђенија и љепша. Волио је више од пушке и коња. Каже, добио је од
једног руског ђенерала. Ево, вође је била крвава, па сам га совала. Шта
ће му? Није се обзиро, окачио је на зид. То му је можда и дошло главе.
Зла крв ти, дјете моје, кад-тад прокључа ко мас' у ранији. Запјени,
наиђе чоеку на очи и не зна шта чини.

Спавали смо с ђецом у овој
соби. Волио је да му прозор буде отворен до првог снјега. Људина, није
га Миљев кантар мого подмјерити. Руке ко гране, шаке ко лопате. Имо је
живе очи и велике, густе бркове. Иако су га кучке гониле, није био
курвар. Био је радник и кућеник. Волио је бјеле кошуље и рајтозне
панталоне. Из турског рата дошо у овицирској блузи, с коњем и бакрачом.
И тамо, у рату, мислио је о кући.

Веселник. Неђе пред Тројице,
јопет је пошо у рат. Ижљубио ђецу, обуко се и истимарена Зекана поћеро
галопом. Понио пушку и опасо ону другу сабљу. Видила сам: нешто му се
стегло у грлу, очи сузе, ништа не казује. Кад сам му отворила капију,
Зекан је зарзо, закопо копитом, поњушио ме; сакрила сам сузу у мараму.

Није
се вратио. Остаде она сабљетина, крива и крвава. Мртвога и укочена
донио га Зекан; зањиска у авлији. Саранили смо га уз посте. Ту жалос'
још нисам ожалила. Свијем ону ђецу ко пилад уза се: бидем и чоек и жена.

Једне
ноћи се пробудим. Мјесечина ко дан. Погледам, кад она проклета
сабљетина се извукла из корица и чујем како низ њу, ко из неког суда,
капље крв. Престравим се, протрљам очи, а оно, двоје ђеце, ко анђели,
узели па лижу ону крв и веле да је од њина оца. Погледам моју ђецу:
спавају. Прекрстим се а они несташе, ко што су и дошли. Погледам опет а
она сабљетина ко да се ништа није десило. Уштинем се. Да не сањам? Јок!
Будна сам. Устанем сва уплашена и приђем оном дувару. Ништа. Господе
Боже!... Ма, виђела сам извучену сабљу, крв, ђецу, чула сам како говоре
- опе се прекрстим и легнем. Али, сан неће на очи.

Сутрадан,
ништа. Радим, намирујем ко да се ништа није збило; али се плашим ноћи.
Неђе пред мрак, дође покојна маја и већма јој се обрадовак. Велим,
ноћиће с нама.

Те ноћи, опет се пробудим. Опет мјесечина. Сви
спавају. Кад она сабљетина поче поново излазити. Иста ђеца од прошле
ноћи. Почеше лизати крв и говорити да је од њина оца. Мрднем мају -
спава. Мунем је јако, она се пробуди, погледа али ништа. Ништа не види.
Прекрстик се јадна и уплашена а она се само окрете и заспа. Опет сам
све оно виђела и крстом се бранила.

Тако једну неђељу. Зовнем
попа, освешта кућу и оно мјесто. Рече да издам нека незнана кољива. Те
ноћи чук коња како копитом удара о калдрму. Галопом је ушо у авлију.
Нисам сањала, нисам луда. Мој Милован, исти ко што је био, уђе у собу,
узе ону сабљу и нестаде га. Плакала сам дуго и тако заспала. Само ме
Бог чуво. Ујутру, сабља стоји на дувару. Извадим је из корица а она
чиста ко сунце, ниђе крви. Прекрстим се и ћутим. Више ништа нисам
виђела ни чула. И ово ти не би казивала да га, веселника, нисам ноћас
сањала. Запалићу му свијећу и оном, не знаном, запалићу, намјенићу као
оцу оне ђеце, Бог да им душу прости. А био је голем чоек и лјеп. Руке
је имо ко гране а шаке ко лопате...

Тако је причала баба Аника и крајчићем мараме брисала сузе старе пола века.

Замишљао
сам тог бркатог делију: како галопом на голу Зекану измахује сабљом,
како с трупла лети глава а крв топла и црвена натапа земљу из које,
како рече баба Аника, мора кад-тад прокључати. Не волим крв, бојим се
искушења.

Те ноћи нисам заспао, плашио сам се коњског топота, сабље на зиду. Плашио сам се себе сама.

---------------------------------------------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------------------------------------------

БУНДА


Ужичком
улицом, Маријане Грегоран, "Волвов" шлепер већ одавно не прави буку,
закрчење саобраћаја, што је временом нервирало пешаке, возаче па и
становнике те улице. Разлог је једноставан. Страхиња више не вози. Нема
ни његове друмске крстарице којом је прешао целу европу, Блиски и
Средњи Исток и још тога да у ову причу не може стати. Врата на његовом
стану се не закључавају, прозори не отварају, јело не кува, тепих не
усисава... А пре три године?

Страхиња Савановић, професионални
возач свих категорија, бивши боксер и људескара у коју се могло
поуздати а богами и плашити га се, живео је са својом Анком нероткињом
у броју 66. Зором је одлазио на дуге туре, враћао се после неколико
дана, најчешће у свитање и тако у недоглед.

Последња тура те
хладне вечери, никако није личила на последњу, када је испод њега
загрмело свих 600 коња, који се сместише у моћну машином којом је
управљао вешто и лако.

- За четири сата сам у Београду, па онда Панчево, - мислио је Страхиња, тражио омиљену станицу на свом радио-касетофону.

Пут
је био мокар, клизав али за грдосију у Страхињиним рукама то није
представљало никакав проблем. Чак се радовао из топле кабине суснежици
од које га дели шофершајбна и брисачи укључени на равномеран рад. Кад
се пео уз Рудник, са радија су емитоване поноћне вести а суснежица је
прерасла у праву мећаву. И тада, у светлосним сноповима фарова, угледа
девојку са испруженим палцем.

Није могао веровати да у ово доба,
по оваквом времену, на оваквом месту, неко стопира без великог јада.
Полако је заустављао возило и напокон стао. Врата кабине су се отворила
и унутра је ушла девојка са белом, мокром хаљином, косом боје жита, низ
чије праменове се сливаху поточићи кише и снега који се топио.

Мокро, али лепо лице, брисала је рукама, док се намештала на кожно седиште.

- Докле сестро? - упитао је Страхиња, гледајући је знатижељно.

- Према Београду, - невољно али јасно рекле су очи новоприспеле сапутнице.

Квачило,
међугас, прва, друга... и друмска крстарица се спуштала низ Рудник,
вођена искусном руком старог друмског вука. Појачао је грејање, укључио
вентилатор, да се сапутница брже осуши а онда чу, како се на његовом
радију мењају станице. Тражила је нешто по свом укусу. Погледа је
готово љутито али њен топли осмех га разоружа.

- Тако сам жељна музике, - рекла је, али њему никако није личила на неког ко себи и много веће жеље не би могао приуштити.

За
час, све је било у некаквом реду. Страхиња је возио а девојка немарно
заваљена на место сувозача, сушила се и рекло би се, уживала, како у
музици, тако и у вожњи. Километри су полако остајали под точковима а
мећава није јењавала.

- Молим те, заустави, - рекла је изненада девојка.

Страхиња
је погледа, па помисли да је то ради неких потреба а онда, кад му се
захвали на вожњи и друштву, схвати да је у питању нешто друго.

-
Ђе ћеш сестро по ваком кијамету, по Богу? - зачуди се Страхиња и
заустави шлепер. Погледа око себе, нигде куће, светла, раскрснице, било
кога...

- Морам, - готово тужно, говориле су њене једре усне. -
А ти би могао дати своју бунду, ако ти је жао, - полако, готово
сугестивно, говорила је девојка са косом боје жита.

- Како да је дам, кад ми треба, - нећкао се Страхиња.

-
Па вратићу ти је, - одговорила је девојка. У ствари, ево ти моје личне
карте, на њој је адреса, сутра поподне, при повратку, сврати и узећеш
је.

Без речи, узе мали комадић документације и пружи јој своју
бунду. Погледи им се укрстише а прсти додирнуше. У њеним очима, горела
је ватра а руке јој бише ледене.

Неста је са видика. За њом се
затвори круг помрчине и невремена као да се некуд журила. Загрме
"Волво" и Страхиња крете ка одредишту. Није знао о чему да мисли, знао
је да вози и то је чинио. Сутра дан, истоварио је робу и заборавио све.

Кад је сео у кабину, укључио радио, ухватио за "Бош" кључ, кад, лична карта на инструмент табли.

- Она од синоћ, - помисли Страхиња и отвори је: Сава Савановић, улица Марије Грегоран 66, стан 13, Београд.

-
... Јебо те бог, која сличност, иста улица, број, презиме и име само
изокренути, ... ког је клинца тражила ноћас на Руднику... - хиљаду
мисли му направи кошмар у глави, хиљаде питања а одговор је држао у
руци. Њена лична карта. Кренуо је на назначену адресу.

После,
када је притиско звоно, уместо очекиваног лица девојке са косом боје
жита, врата је отворио оронуо, проћелав човек и није му било јасно о
каквој се бунди ради. Онда је показана лична карта, све објашњено, а
све тек постало замршено да није веровао својим очима.

- Моја кћи, Сава, погинула је на Руднику пре шест година.

Након
Страхињиног шока, дошло је до разјашњења, сада већ проблема. Њен отац и
он, кренули су пут Рудника. Страхиња је ипак гајио наде да је то нека
глупа шала, превара а у потсвести је осећао страх чије порекло није
умео објаснити. Све му је било јасно, нешто касније... Тамо где је њен
отац заплакао, показујући руком крајпуташ, стајала је на крсту окачена
његова бунда као на офингеру.

Те вечери, шлепер није ушао у
улицу Марије Грегоран 66. Страхиња је кући дошао пешке. Први пут од
када вози свој "Волво". Данас, његове седе власи не мазе прсте његове
анке, нероткиње. Отишла је од луда човека, који само ћути и пије, како
каже комшилук. На поду, испред њега, бачена, лежи бунда у којој су
одговори чију тежину, бивши тешкаш и возач, није успео одгонетнути.

Врата његовог стана су откључана...
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 3:00 pm

ПРСТЕН


Пун
месец се котрљао између облака као одсечена глава. Ноћ се беласала у
плићацима Дрине а продорни крик совуљаге испуњавао је питому долину с
отежалим класјем у недрима. Негде с друге стране обале, иза босанских
планина, допирао је промукли глас грмљавине, обасјан севањем јалових
муња.

То вече Јован је уморно окретао педале свог бицикла и
радовао се кревету. Одједном, код марића чесме, на неколико корака
испред себе, угледа девојчицу како с ђачком торбом иде у његовом правцу
ка вароши. Трже се: изненади га да у ово доба ђак тако безбрижно,
готово весело, корача супротном страном пута. Кроз главу му пролете
неколико слика. Сети се своје осмогодишње кћери, која по стасу и ходу -
колико је видео у једном трену - личи на овог закаснелог ђака. Зна да
га она чека код куће у крилу своје тетке Андријане, која, немајући
децу, сва се посветила његовој мезимици.

- Повешћу је... - помисли и успори да је стави на бицикл.

У
том часу наиђе неки камион из вароши те за тренутак јака светлост
заслепи Јована. Чим возило протутња, девојчица нестаде као да у земљу
пропаде. Окретао се узалуд.

- Та нисам ваљда луд - рече гласно и поново поче равномерно окретати свој бицикл.

Сутрадан,
заборави на тај догађај и све је, као и обично, ишло неким својим
редом. Дрина се пенушала, ветар доносио мирис зрелог жита а две
заљубљене роде су марљиво свијале гнездо на високој оголелој тополи.

После
три дана, на истом месту, код Марића чесме, где је имао онај чудни
сусрет с девојчицом, враћајући се с посла, Јован је видео доста
ужурбаног света, кола милиције и долазак амбулантних кола уз језиви,
завијајући звук сирене. Обузе га нека језа. Та нелагодност одмах
прерасте у неки предосећај несреће. О онда је крикнуо. На асвалту,
прегажена, лежала је његова осмогодишња кћи а људи у белом нису могли
учинити немогуће. Знао је само то да је њена чиста, дечја душа отишла
пут цветних бескраја. Ништа више није осећао, осим убода игала - давали
су му некакве инјекције. Бол је био јачи. Родитељске очи су заувек
утонуле у тугу.

Сутрадан, Јованова мала "успавана лепотица",
окружена сценографијом смрти: сузама и мирисом тамјана, припремана је
за вечни мир. Њене беле, беживотне руке, овлаш склопљене, красили су
дуги, бескрвни прсти. Тетка Андријана, кроз бол и сузе, примети да
прсти њене љубимице немају основни женски украс - прстен. Није се много
двоумила. Схвати то као нужност и са своје руке скиде златан прстен и
стави га на детињи прст. Онда све крену утврђеним обредним програмом.

Датуми
и казаљке неумитно су се окретали у свом бескрају. Жетва је била
завршена кад се иза планинских врхова искотрља златна лопта пуног
месеца. Август, право лето. Ноћ знојавог сна ушла је у Андријанину
собу. Сви су спавали. Дрина се беласала на месечини као риба у плићаку.
Далеки гласови птица слутили се у даљини. Онда су се врата на соби сама
отворила. Андријана је при светлости месечине видела девојчицу у белој
хаљиници како, готово, лебди по соби, стварима, зидовима; брзо и лакао
отвара све фиоке по регалима као да нешто тражи. Пренеразила се и
занемела. Зачас се прибрала и почела будити мужа. Човек је се тешко
будио, а онда бунован чудио и ништа му није било јасно. Андријана му
рече да упали светло. Сањива рука дуго је тражила прекидач а онда је
светло испунило собу. Ничег није било, шта више, све је остало на свом
месту. Андријана се уморна скљокала на свој топли јастук. Човек без
речи угаси светло. лежала је мирно, у некаквом напрегнутом ишчекивању.
Муж је захркао, а њен желудац поче треперети. Зачас јој се учини да сан
долази и на њене очи. Али, уместо сна, зачу јасне и одређене шумове.
Нешто метално паде на сточић. Погледа. Крв јој застаде у жилама. Она
девојчица поново је тумарала по соби, кретала се бестежински, полако.
Њена бела хаљиница учинила се Андријани однекуд позната. Кроз
полуотворен прозор месец је лепо осветљавао сваку црту на непознатом
бићу. Тада, девојчица окрену главу ка Андријани. Погледи им се
укрстише. Андријана препозна драге, тужне очи своје мезимице. Видела је
чак и како се с лица скотрљаше две велике дежје сузе. Није могла више
издржати. Скочи из кревета и крену испружених руку ка хладним бескрвним
прстима, које, зачас, као да осети у својим шакама... Одједном, неста
свега. Заплакала је гласно. Дуго су јецају тресли њена мршава рамена.
Човек се промешкољи, затим пробуди. Зовну је, хтеде упалити светло али
она без речи уђе у његово наручје и осети сигурност. Чула је само своје
срце. Пред зору заспа немирним, испрекиданим сном.

Дан је
освануо ведар, топал и пун летње прашине. Из кухиње мирис јела провали
у Андријанину собу, заголица јој ноздрве. Устаде и готово механички
крену ка купатилу. Враћајући се умивена и расањена, у пролазу добаци
мужу: "Бро јутро!" Он је сустиже у ходнику, нежно помилова по коси и
пољуби у убледело лице. Док је он постављао сто за доручак, Андријана
се облачила. Заустави се код ноћног сточића и готово крикну. На сјајној
и равној површини стајао је прстен: онај који је она ставила на руку
својој мезимици на одру. То је то! Оно ноћас, о Боже, тресла је
Андријана главом и некако се умирила. Узела је прстен, вратила га на
старо место, на свој прст, и улазећи у кухињу, готово званично рекла
мужу:

- Мићо, молим те, стави још један прибор и тањир!

- Ко долази? - равнодушно упита човек.

- Не долази сада нико, неко је већ дошао да врати тетки прстен да јој га чува док она не порасте.

Сад је човек гледао збуњено и озбиљно лице своје жене.

- Молим те ништа не питај, ништа немој рећи, нисам полудела, јадноставно ти то не разумеш.

Погледи
им се сусретоше. Гледали су се преко јела и стола. Њене се очи испунише
сузама. Он је ћутке устао, загрлио је саучеснички и топло.

Дрина се беласала у летњим плићацима, сунце је немилице пекло, казаљке на сату се поклопише.

---------------------------------------------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------------------------------------------

ПРАЗНА ПРИЧА


Тринаес'
је, дјете моје, валичан број. Баксуз. Гори је од нагаза, сугријеба,
Велике ватре, вилињског кола, урока, чина, мађија, враџбина, бјеснила,
Црвеног вјетра, краста, падавице и још гориг ствари, које вође нећу
помињати.

Тринаес'. Није сваки и није свакоме баксуз. Море бити
да је ТЕБИ, море бити и да није!? Немо се пробати. Немо у силу бога, за
твоје здравље и твоје вамилије.

Чини и враџбине се лако
натурају. Тешко иг скинути. Немо ово читати. Немо ни слушати, ако неко
чита. Вође је сво зло од најгорег. Вође је несмијем казати сама...

Погледај кроз прозор! Виђи пуног мјесеца!

Затвори ову књигу и ћути. Прекрсти се! Јок. Прекрсти се и трипут укни у прсте. Ондај, рекни - Далеко било!

- Црна те ноћ прогутала, ђавоља работа!

Три
те воде однијеле до содома, до мора. Три те зиме у гори, у води, мрзле
и смрзле. Три те гује уједале, муње пржиле и спржиле...

Ондај јопет укни у прсте, прекрсти се и шути. Одиста.

Нека ти Бог помогне, нека те чува, од ... нећу му име гласно казивати. Није ово празна артија!

Баксуз је тринаес'. Пушти га нек лута у невремено доба и нека не долази твојој кући.

А ђе је твоја кућа, дијете моје...?

---------------------------------------------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 3:01 pm

Милета Јакшић
МИСТЕРИЈЕ



Далеко,
на полукружној црти велике равнице, испод хоризонта, као на рубу
огромног зеленог диска, видела се у сутону силуета једнога торња, труп
једне ветрењаче са четворо непомичних крила и црн масив велике шуме.

Све то беше оштро оцртано, као усечено у зажарен запад, на месту где је сунце зашло.

Предвече
се зауставише крај оне шуме једна кола с путником који је још јутрос
рано пошао онамо и, стигавши најзад, сишао с кола, скинуо пртљаг,
опростио се до сутра с кочијашем, који отиде у село да преноћи, а сам
остаде крај велике шуме у којој се, на дану растурене сенке, скупљаху
на ноћиште.

Путник беше болесник, ковач из нашег села, који је
на све стране тражио лека својој болести и, не нашавши га, чуо најпосле
за ову шуму.

Још као дечко запатио је некакву бољу у ногама, осећао малаксалост. немоћ.

Врачаре и пророчице су говориле да је нагазио на вилино коло.

Он
се доиста сећа да је једне ноћи као шегрт, пасући мајсторова коња у
ливадама, на месечини, набасао на некакав круг као зелен обруч, на
чијим је крајевима трава већма израсла, и чим је крочио у тај круг ноге
му се подсекле, осетио немоћ и сео.

После му букну једна нога у
листовима. Тражио је лека по докторима, црквама и манастирима. био је и
на једном извору у некаквој планини, где се испод земље чује како се
служба служи и ђаци поју, али му све то ништа није помогло.

Најзад је дошао у ову шуму.

Шума
је била на гласу са своја три велика, стара јасена, где се у глуво доба
ноћи састајале виле на рочиште и видале ране, лечиле разне болести
онима који би ту долазили да потраже лека.

О великим празницима болелсници су долазили у масама. Он је дошао једне недеље, пред Духове, кад никог није било.

Сишао
је с кола, а обазрео се око себе. Обузе га тишина поља и ћутање велике
шуме са тихим шуштањем старих јасенова који спуштаху гране до земље.

Он
разгледа сва три јасена, и код средњега, највећег дрвета, изабра једну
лепу, лиснату грану која се као каква постеља прострла по земљи. На ту
ће грану после требати да легне.

Он седе крај гране, узе торбу,
раздреши је и извади из ње једно стакло ракије и стакло воде, извуче
затим комад брижљиво савијеног, чистог, белог, још неупотребљеног беза
и, најзад, једну омању, на ватри печену, погачу.

Развије платно, простре га по трави, и на платно стави боцу с ракијом, стакло с водом и погачу.

Све је он то чинио лагано, пажљиво, као да врши какав обред.

Виле,
кад дођу, узеће од тога што хоће. Ако буде среће те узму од ракије или
воде, болесник ће оздравити, а ако узму од погаче - неће.

И он седе да чека.

Испред
њега на неколико корака изашао из жита зец, подигао се на стражње ноге,
загледао се у њега стрижући ушима и мрдајући губицом, па се лагано
врати у жито.

Мало после искрсну однекуд тркуница, усправи се као кочић па шмугну у једну јаму.

Негде у житу пућпурикала је препелица.

И опет тишина поља пред њим и шуме позади њега. Време је пролазило.

Настаде ноћ.

Он је слушао избијање црквенога сата из села, тајанствене, удаљене ударе четврти и часова.

Слушао
је с напрегнутом пажњом да се не би помео и забројао, јер је, мишљење,
требало да спреман дочека поноћ. Спреман? Како? Није ни сам знао.

Он
је спремио све што је требало за њих долазак, а оне ће, виле, несумњиво
доћи и без његова бројања четврти и часова, јер оне тачно знају своје
време, поноћ, ни пре ни после, али он је био нестрпљив, радознао, иако
га је био и страх. На свој бол је заборавио, није га ни осећао.

Изби три четврти на дванаест. Сад ће! Није далеко тај тренутак.

И
њега прође језа, мистични страх, и у последњем тренутку зажеле да се
тај њихов долазак одложи, па га онда опет обузе силна жеља да оне дођу
већ, да их види, иако су му говорили да их неће видети и да и не треба
да их види. Шума ће да зашушти кад оне дођу, и по том ће знати да су ту.

Али
сад, пред њихов долазак, још више него досад, тишина беше свршена: ни
лист да се мрдне, ни бубица да пролети или комарац зазуји. Све је
безгласно, непомично, као очарано.

Но не прође ни неколико тренутака, кад се из далека зачу шуштање.

Он се трже па се брзо опружи по јасеновој грани, баци са стране летимичан поглед на простр комад беза и остало: све беше ту.

Шум
биваше све јачи, све ближи, док се са свих страна не заљуља дрвеће,
шума се усталаса, узбурка, затресе, настаде хука, ломљава грана, као у
великом олују.

Задрхташе и јасенови, устрепта лишће. Ево их, ту су, дошле су, па завитлавају своје коло ка вихор уокруг.

Он
чује, обамро од страха, како се над њим заошијава, уврће тешка, лисната
круна огромног дрвета, како се гране крше, лишће отпада и засипа га по
лицу, по рукама, али њих не види. Само му се спусти бела магла на очи и
он пада у занос, сан, несвесност.

У том сну, после осећа како се
јасен смирио и шума се утишала, настала тишина, и чује само још како из
велике даљине допире њихова песма, тиха, лепа, какве он још у свом веку
није чуо.

Кад се пробудио било је три сата.

Свануло беше увелико.

Он
се прене, исправи се, и седећи на свом месту протрља очи и обазре се
око себе. Около њега, на њему, беше много опалог лишћа, погача беше
неначета, а од ракије и воде малко отпијено.

Он с радошћу осети
да му је лакше, па весело, бодро устаде на ноге, и покупи лишће које
беше опало. То ће лишће после метати у воду у којој треба да пере ноге,
па ће га болест сасвим проћи.

* * *

Ову чудну историју
причао је ковач увече на Беле покладе у својој ковачници, која беше сва
гарава и мирисаше на угаљ, али се у њој радо скупљаху ближе и даље
комшије на поседак.

Кад је ковач завршио своју причу, настае ћутање. Прича је очигледно учинила дубок утисак на слушаоце.

- Ја, браћо, у то не верујем - прекиде ћутање општински писар, који се ту десио.

Филозоф
од три семестра, он се једних ерија, као сиромах ђак, због зараде,
закачио у нашем селу за општину, заузео ту место писара, па ту и остао.

Као
човек школован, напредан, атеиста помало, он се ревносно, кад год му се
дала прилика, борио против заблуда и празноверица у народу, али сада и
сам беше мало поколебан мистериозним случајем који је испричао ковач.
Ковач је био човек истинит, прилично интелигентан, а после, он је био
очевидац, класичан сведок, човек који је испричао свој лични доживљај!

- Нисам ни ја веровао - рече ковач - али сада, господине, верујем.

- То је сугестија - настави писар снисходљивим осмехом - ви сте о том много слушали, много мислили, па уобразили...

- Господа не верује ни у шта - прекиде га неко љутито.

- Ви ни у Бога не верујете - примети други.

Сви погледаше у писара.

Настаде
кретање. Друштво уједанпут оживе. Многи се умешаше у разговор. Поче
препирка. Једни су веровали, други не, а остали су само ћутали и с
великом пажњом и радозналошћу слушали разговор.

Неки од оних који су тврдо веровали потврдише под заклетвом да тога има, и почеше наводити случајеве које су сами доживели.

Један
исприча како га је сам Он - ђаво, то јест - смотао под неку ћуприју
када је једне године, у зиму, ишао с колима у Ердељ да купи жита. Клео
се при том да није ни окусио ракије.

Писар се насмеја, али не каза ништа.

-
Смејте се само - рече други, па опширно исприча како се код њега једне
ноћи нашао голуб у кујни испод оџака. Жена његова ухвати голуба, али
јој голуб излети из руку; она га опет ухвати и поклопи ситом, а кад је
после подигла сито, голуба не беше тамо. Одмах је било јасно да је то
био Нечастиви. Жена му се од страха разболела, пала у кревет, па ни
данас није читава, а он се одмах, срећом, досетио, побегао у запећак,
скинуо чакшире и навукао их наопачке. То га је спасло.

Писар се грохотом насмеја.

То још више раздражи оне који су веровали. Настаде граја. Разговор пређе на вештице.

У
селу је било доста вештица. Баба-Рокса, на пример. Њен је случај
занимљив. Сама се издала да је вештица када је једном целивала Христов
гроб.

Наиме, онај чешаљ бела лука којим се на Беле покладе маже
чело, дланови и табани против вештица и тодорских коња, забоде се после
у земљу да никне, па се после меће у лонце међу цвеће којим се украшава
Христов гроб. Која жена при целивању осети његов мирис и каже: "Јух,
лук!" то је вештица.

"Тодорски коњи!? Каква је то опет лудорија?" помисли писар уздржавајући се од смеха.

Многи
од присутних знали су понешто да кажу о тим тајанственим коњима. Ти
коњи почињу увече на Беле покладе да иду по селу и да газе сваког на
кога наиђу. Зна се за неке људе и жене које су газили тодорски коњи.
Они и сад могу да покажу печате од њихових копита на својим леђима.

На крају узе реч писар. Чим поче он да говори, многи устадоше и одоше из ковачнице.

Он
је говорио да су све то празноверице, и бапске приче. Говорио је, малко
загрејан вином, ватрено и речито као народни просветитељ, обраћајући се
највише ковачу, али када се у један мах обазрео, изненади се кад виде
да у ковачници не беше никог осим њега и ковача. Сви се други лагано и
као кришом извукли и разишли кућама, због тодорских коња, ваљда.

Пође
најпосле и писар, али пред полазак још једном с убеђењем понови да је
ковачев случај плод сугестије, узбуђене маште, но за утеху ковачу даде
да је његова прича бар поетична, а ове остале су глупост и наивна
детињарија, нарочито она последња о тодорским коњима.

Ковач је ћутао и само се некако жалостиво смешио због писарева неверовања.

Растадоше се.

Писар пође кући.

Беше ноћ. Месечина као дан.

Иако
не беше касно, по сокацима беше тишина и нигде ниједног пролазника.
НИгде светлости на прозорима, ни псећег лавежа, ни петлова кукурика.
Као да је све изумрло.

Писару се врзле по глави све те приче које је вечерас чуо.

"Откуд
је могла само понићи празноверица о тодорским коњима?" мишљаше он идући
средом пута ради сигурности од паса. "Свети Теодор по свој прилици лежи
у свом кивоту у каквом манастиру, увијен у брокат и свилу, украшен
колајнама, златним и сребрним новцима, и чини чудеса онима који у њих
верују", мишљаше он даље иронично, "али његов бесмртни коњ!..."

Писару
беше мучна ова, како му се чинило, неприродна, празноверна тишина, овај
глупи страх од тодорских коња или "тодорчића", како их још зову.

Једна стране улице беше обасјана месечином, а друга покривена до половине мрежастим сенкама багрења.

Идући
лагано путем, он је сваки час погледао онамо у тамни засенак месечине,
па му се час чинило да неко пролази поред кућа, застаје, сакрива се у
врата, час му од какве кладе испред кућа изгледаше да се неко опружио,
час да се неке сенке мичу, ходе, лелујају се, изникну изненада однекуд
из ваздуха, из земље крај пута, и лаке, прозрачне ишчезну и узнемирују
машту.

"Ето", мишљаше он "и то је извор многих празноверица: та месечина, несрећна месечина."

Прође
поред суваче... "То је нарочити центар нечистих сила", настави он своја
размишљања, "одатле су виђали где излази ђаво у облику мачке, овце,
кокошке, бурета што се само од себе котрља..."

Уједанпут - он ни
данас не зна откуд ни како - крај њега, преко њега, не сећа се тачно,
пролети, прелети коњ, сенка, фантом од коња, притиште га као ваздух,
као лак замах ветра, и он се занесе у страну и чучну да не би пао.

Срце му је силно лупало.

Да нису то ти коњи?

Он
скочи и пође мало брже заустављајући своје кораке с почетка, као да га
беше стид да бежи, али га затим неодољиво, против његове воље ноге
понесоше, па у паничном страху поче бежати, и у бегу, великим
скоковима, лаким као да лети, стиже кући, рипи у свој стан, закључа
врата, па се скљока на кревет сав задихан од страха и умора.

Свећу није смео палити, већ седећи на кревету &
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 3:02 pm

Даница Марковић
ДОЗИВ НЕЧАСТИВОГ



Било
је пролеће у јеку и позивало је у поље и лепоте околине. Али је мене
друга чар везивала за собу, била сам добила "Васкрс богова" и сва
утонула у штиво.

И поред тога што је превод био хрватски, па сам
често речи морала по смислу реченице да нагађам, ипак сам осећала
велико задовољство које може да пружи синтеза великог талента, високог
интелекта и обилне ерудиције, као што је дело Мерешковског. Цела књига
дубоко ме је импресионирала: све концепције, сва излагања, познавање
нарави, интриге, сујеверје... али ово последње оставило је особени
утисак, и бацило ме у дубока размишљања. Но једно необјашњиво осећање
пробудило је код мене поглавље у коме се описује смрт папе Александра
VI. Ево редова Мерешковског.

"Више легенада кружило је у граду
поводом смрти Александра VI. Млетачки посланик Марино Сануто, у једном
извештају својој влади, вели да је папа умирући угледао једног мајмуна
да му се руга, и кад је један од кардинала предложио да га ухвате, папа
је престрашен узвикнуо: 'Lassola, lassola, che il diavolo!' (Оставите
га, оставите га, то је нечастиви!).

Други су причали да је у
више махова казао: "Долазим, долазим, но причекај још мало!" и
објашњавали су овако ове речи: у време кад је конклав, који је требало
да изабере наследника Иноћентију VIII, био сакупљен, Родриго Борђа,
будући Александар VI, који му је припадао, закључио је уговор с ђаволом
и продао му своју душу за дванаест година првосвештеничке власти.

Уверавали
су, исто тако, да се тачно у тренутку папине смрти појавило седам
нечастивих крај његовог узглавља и чим је издахнуо, тело му је прешло у
распадање, да је крв почела да ври и уста пенушила без престанка. Према
обичају, требало је пре но што се погребе римски првосвештеник служити
службе за покој његове душе десет дана узастопце. Али ужас, који је
уливао леш понтифа био је такав да се нико не нађе да служи. Није било
око тела ни свеће, ни фењера, ни тамјана, ни чтеца, ни чувара ни људи
да се моле. Тражили су дуго гробаре. Најзад нађоше десет лупежа, од
оних људи који су спремни на све за чашу вина. Мртвачки сандук био је
сувише мали. Дигоше тада с папине главе тијару с три круне; уместо
покрова, покрише га избушеном поњавом и како-тако угураше тело ударцима
ногу у сандук веома кратак и веома тесан.

Но спокојство се не
воспостави чак ни кад папа би укопан: сујеверни ужас растао је увек
међу народом. Многи беху искрено убеђени да Александар VI није умро
природном смрћу, но да ће васкрснути, попети се поново на престо и да
ће онда настати влада Антихриста."

Питала сам се сама зашто се у
сећању више навраћам на легенде о смрти папиној него нпр. "вештичји
лет", који сам за себе чини једно мало ремек-дело од великог песничког
замаха!...

Једног дана необично сам осећала потребу и била
расположена да пишем, а није ми било могуће апсорбованој ситним,
свакодневним пословима, и увек спутаваној бригама и паланачким животом.
у мени се подиже вихор незадовољства и општа побуна нађе, као
експлозија, израза у речима: О, продала би душу нечастивоме - као папа
Александар VI за дванаест година првосвештеничке власти - само да могу
да пишем!

Из каквих дубина у мени проби овај глас?! Бизарна и
неостварљива жеља, али искрена и силна, не празне речи, бачене у ветар,
као што чисто бива у мучним ситуацијама.

Тада разумедох утисак
што га је оставила легенда на нама. Недоступна тим крупним сујеверама,
нађох тајну нит своје подсвести са сујеверном фантазијом ренесансе.
Моја тежња, која је увек тражила своје остварење, измрцварена већ, пала
је у клопку опсењена легендом, и под тим упливом обраћала се мрачном
атавизму, који из удаљених столећа тиња у мени, да јој обасја пут
остварењу ма и пакленом ватром.

Размишљала сам после о томе и
испитивала себе, бих ли то учинила, кад би било могуће, тј. кад би
нечастиви постојао. И правдала сам свој поступак једном вишом потребом.
Папа је продао душу за власт, а ја бих за стварање. Понуда је несумњиво
била толико различита, колико смо у сваком погледу различите личности
папа и ја, и различит дух времена онај и садашњи.

Опет сам проводила дана апсорбоване ситницама и беспомоћно слушала ћаскање својих комшиница.

Једног
мучног дана - кад ми није било могуће да радим - наиђе комшиница која
увек прича о "госпа Драги Капетаници" и с њом њене две сестре, девојке.
Не знам којим поводом почеше разговор о "чинима". Ја сам се на то
смејала, али су ме оне уверавале и наводиле ми многе примере. Средња
сестра ми рече:

- Да знате, госпођо, само, нека баба Цака што је вешта, па оде у глуво доба ноћи под ћуприју и намами га на марјаш!

- Кога?

- Па нечастивога.

- Којешта.

- Али верујте: она је хтела да нам то покаже, али нисмо смеле.

Ја се замислих и моје трајно незадовољство опет устаде и осети потребу да се изрази.

-
Не знам, рекох, и никако не могу да верујем, али кад би могло бити... И
онда им испричах легенде везане за смрт папе Александра VI.
Завршавајући додадох:

- И ја се сад овде осећам тако да бих продала душу нечастивоме само да бих могла несметано да радим.

Оне
се почеше кикотати; учинило им се то веома смешно. А ја додадох више за
себе: "Но, како бих ја с њиме дошла у додир кад не верујем ни да
постоји?!"

Може бити да је прошло три, може бити недеља дана од
тог разговора. Био је почетак лета. Не опомињем се да је преко дана
било икаквих узрока да ми живци буду узнемирени. У доста високој кући с
доксатом биле су огромне собе. На соби у којој сам ја спавала било је
три прозора: два окренута истоку, један југу. Источни прозор до врата
стајао је широм отворен. Ноћ је била млака, без месеца, пуна звезда.
Волим ноћи без месеца; онда је прегледна сва лепота неба. На месечини
је лепа земља; у ноћи без месеца лепо је небо. Сви су у кући били
поспали. Седела сам извесно време на прозору, гледајући звезде и дишући
свежину ноћи, која је навирала с околних брегова. Била сам спокојна;
никаква трансцендетална идеја није реметила мој мир тога часа. И пуних
груди озона, а очију звезда, одох да спавам. Тишина и лепота ноћи су ме
испуњавале. Сан поче да ме хвата. Како је било топло руке су ми
почивале на покривачу. Из полусклопљених трепавица назирала сам
светлуцање звезда, кроз отворен прозор. Сан ме обујми и трепавице се
потпуно склопише. Али у томе тренутку једна огромна, тучна, страшна
рука спусти се на моју руку. Ни рука Вулкана или његових киклопа не би
била онако тешка. Ја се нагло тргох, али не отворих очију истог
тренутка - осетих лако колебање. Је ли боље да погледам? Не, сигурно не
може бити ништа. Али је сензација била толико стварна, толико силна,
толико трајна, да је невероватно било да то може бити чулна обмана. (И
данас имам јасно и свеже сећање на ту сензацију). Ипак не може бити
друго до какав израз живчане надражености. Те мисли пројурише мојом
свешћу брзином светлости. И ја механички подвукох обе руке под
покриваче, па отворих очи. Разуме се никог није било. Напрегох поглед и
упрех га у све кутове собе - нигде никог. Ослушнух: чуло се равномерно
дисање деце. Чудно! Међутим, сензација је била тако оштра и тако
импресивна да ме није напуштла. Хтедох да упалим светлост. Не. Хтедох
да зовем. Ни то не. Нисам страшљивица и знам да су живци то који су
почели да се служе новим методима; но ја ћу их укротити.

Чудновато,
мислила сам, овако добити утисак додира, и то какав! Још ми је
разумљиво да човек има привиђење, али ово, чудно, чудно! И тек као из
неке велике тмине, подиже се и засја једна мисао: ако то буде нечастиви
коме сам, безмало, нудила дулшу? Би ми и смешно, а као и да ме прође
лака језа. Будалашитина! И помеша се у мени скепса и слутња. Ако би
могло бити "оно", онда ће се поновити. У сваком случају може се
поновити. Би ми неугодно. Хтедох да устанем. Ипак не. Да очекнем хоће
ли се поновити. Гледала сам широко отворених очију час у собу, час кроз
прозор у звезде држећи руке под покривачем. Хајде да мислим нешто
пријатно. И ја почех тражити своја најпријатнија сећања давна и скора.
Ишло је мучно. То треба да дође спонтано, а несумњиво и под другим
околностима, па да обузме дух. Међутим, свежина ноћи и умор почеше да
ми склапају очи и ја несвесно извукох руку испод покривача. Само што то
учиних тргох се. Тако се може поновити. Ја подвукох руку и почех
дремати. Али чим сан наиђе, ја се тргох. Бојала сам се да заспим. О,
чудне лудости! Окретох се зиду. Но тада, не знам зашто, почех замишљати
како нечастиви може изгледати. Да ли договара уобичајеној слици: реп,
копита, два рошчића? Ко може знати? И ако постоји, он има разне облике.
Или му их даје људска машта?! Хтедох да одагнам његову слику. Немогуће!
У том сасвим јасно осетих с леђа неко тискање, као да неко лежи у
постељи покрај мене и намешта се да угодније легне. Без предумишљања
отворих очи и окретох на леву страну. Ничег. Разуме се, нема ничег, али
то постаје мучно. Да устанем и да упалим свећу. Не, нипошто! Хоћу и
овом приликом да огледам своју вољу. Сумње нема, то је неурастенија. И
ово је један облик море. Но сумња искрсну: а зашто да није "он"? Ко
може да докаже да он не постоји? Како су сићушна наша знања и наша
искуства! Падоше ми на ум речи Хамлетове:

"Има нечег на небу, и на земљи, Хорацио,

О чему ваша мудрост и не сања."

Потом
се сетих да сам давно читала негде како је неко - заборавила сам ко -
записао да га је једне целе ноћи на лађи нечастиви јашио, и спасао се
тек кад је почео да чита: "Да воскреснет Бог наш..."

Како би било да и ја читам?

"Да
воскреснет Бог наш... Да воскреснет Бог наш...?" Па, после? Не знам.
Хајде да спавам. Легнем на леђа и бацам, као обично, руку преко
покривача, али је брзо повлачим. Сумња и стрепња ипак су се пробудиле.
Спавајмо. Очи се склапају. Али опрезност шапуће: не, и ја се трзам.
Окрећем се опет зиду, али се у свести одмах јавља слика нечастивог. О
невоље! опет: "Да воскреснет Бог наш...", небројено пута. успевам.
Хајде да се спава. Хвата ме сан. Али се тискање с леђа понавља, само
слабије. Окрећем се без бојазни и гледам: ничег! Читам пак: "Да
воскреснет..." Било што му драго, успећу да победим. Смешно, шта друго
може бити до неурастенија. Само размишљам како то да се никад није
појавила у овом облику.

Сетих се како је једна неурастенична
девојчица, сваке ноћи, нарочито лети, кад су врућине, имала привиђење
једне жене без главе. Опомињем се да јој се једанпут њена утвара јавила
рано с вечери на Калемегдану, у повеликом друштву. Но то је било скроз
болесно дете, а ја сам умела увек да будем господар својих живаца.

Дала
сам се у дуга размишљања и за то време, неколико пута механичким
покретом, истурала сам руке испод покривача, и одмах другим
инстиктивним враћала их под покривач. Да окушам још једном да спавама,
и превртох се на десну страну. Но ни помена од сна. Чим се нађох према
зиду, одмах почех замишљати изглед нечастивог, но сад као с неким
изазивањем. Осећала сам неко поуздање. Да видимо хоће ли се поновити
потискивање. Очекивала сам. И најзад осетих, али врло слабо, једва
приметно тискање. Одмах се окренух на леву страну. Готово посумњах да
је осећање било стварно као она два, ранија пута. Могуће да са,
очекујући, уобразила. Али више није било помена од сна. Чекаћу,
помислих, зору и петлове; тада се, према гласу сујевере, повлаче зли
дуси. Које ли је доба? У тишини чуло се јасно куцање часовника. Не
хтедох да гледам. Не може бити зора далеко. Осећала сам да је борба
свршена и да напада више бити неће, само је требало да глас петлова
објави моју победу. Сан ми се био разбио и ја сам очекивала освит,
знајућ&
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Admin
Admin
avatar

Број порука : 420
Join date : 10.09.2008

ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   Tue Sep 16, 2008 3:02 pm

Милован Глишић
НОЋ НА МОСТУ

(приповетка из народног веровања)


Пут
и случај нанеше ме једном те омркнем код неког чича-Ђурђа у Маховишту.
То је онај стари чико што је отпре долазио сваке године у В. на вашар и
доносио линцуре и срчаника те продавао. Сад већ и не долази јер је врло
стар па су га ноге издале... Дакле, ја омркнем баш код чича-Ђурђа. Осим
његових синова и остале кућевне чељади, била су ту још три човека
оданде из села, који су тај дан косили на позајмицу Ђурђеву ливаду.
После вечере диванили смо о свачему. Напослетку почесмо причати о
вампирима, здухаћима, џиновима, вештицама и другим нечастивим силама,
што се привиђају човеку ноћу у глухо доба. Сви смо понешто испричали -
ко више, а ко мање. Но чича-Ђурађ, богме, највише. И што уме
приповедати то је за чудо! Као год да из књиге чита! Шта из књиге!?
Ретко ћете где и у књизи наћи да се што тако лепо, живо и окићено
казује. Он то све некако згодно уме наместити. Оно место, где се што
десило, тако лепо каже да не остане ни дрво, ни камен, ни травка, ни
тица, ако у тај мах пролети или пусти глас од себе, да ти тако живо не
представи - као год да очима гледаш! Чини ти се, ето сад - ту је; пред
тобом се догађа!...

Еле, у том причању упитаће један од оне тројице:

- А, како је оно, ча-Ђуро, твој покојни кум Иван из Драчића ноћио на мосту.

Чича Ђурађ промешкољи се мало па поче:

-
Богме, децо, тешко ћу вам то све погодити онако редом - одавно је било!
Толике године, па се већ доста и поборавило. Сиромах мој покојни кум
Иван - бог да га прости! баш је страдао! То је, децо, било давно. Ви се
још нисте били ни родили онда. Покојни кум Иван био је, штоно кажу,
један по један човек у Драчићу. Имућан, доста задруге - доста свачега;
а разборит, отресан и срчан. И он је војевао уз обе крајине. Беше човек
наочит и леп у лицу, само је преко чела имао једну масницу. Ранили су
га на Мишару кад је убио једног агу па притрчао да му узме сребрњаке.
Доскора су ти сребрњаци били у његовог унука, кум-Маринка. О, то је тек
било оружје добро и поуздано!Сваки је, децо, ваљао најбољега хата...
Чисто сребро! Али се презадужи, упропасти све имање, па упусти и те
сребњаке. Онако оружје - да заплаче човек за њим!... Е, моја децо,
рђава су времена настала! Ја памтим кад људи овуда нису знали шта је
интерес и дуг. А сад нема куће - да није задужена осим по гдекоји што
се држи. Видите, децо, ово је наше село пре седам-осам година било као
кита цвећа - имало је на стотину својих домова, све бољи од бољега и
имућнији од имућнијега. А сад - нема њих двојица-тројица што им се може
рећи да имају нешто; а остало бог зна да ли има трећи дан честито хлеба
у кући. Све то, децо моја, учини задуживање, интерес, суђење, парничење
и још много којекаквих недаћа што из дана у дан све више и горе затиру
и кваре овај несрећни нараштај!...

- Једном - некако око Спасова
дне, тек бејах изашао на њиву са децом, док ето ти кум-Ивана. Дође
неким послом овде у наше село. Ту предани три дана. Затече га некако
баш субота. Кад би пред мрак, он навали да иде - "имам, вели, посла;
ваља ми отићи сутра до у чаршију да набавим нешто за кућу; радним даном
немам кад". Ми га устављасмо да преноћи па сутра да порани зором, те
опет може стићи рано кући и отићи још у чаршију, ако хоће. Аја! Не да
ни поменути! Хоће да иде одмах, па крај. А био је сиромах тврде воље.
Што науми, не одуми лако. Кад видех да не могу човека зауставити да
преноћи, рекох му: "А оно, куме, седи да вечерамо мало - колико је бог
дао, па онда са здрављем путуј!" Навали на њ и моја покојна домаћица и
деца, те ти се он устави на вечеру. Дођоше још двојица мојим комшија
одавде. Повечерасмо па онда једну по једну за срећна пута, онако уз
разговор. Баш се бесмо рашћеретали исто као ово сад. Покојни Митар -
један од оне двојице комшија, наприча нам сила прича; не знаш која је
од које гора и страшнија. А знао их је пусник много - три дана да прича
и да не прекине. Богме, децо, угрејемо се сви добро. Кум Иван навали да
иде, а ми: "седи, куме, још по једну, па још по једну за срећна пута!"
док се тако забависмо до неко доба ноћи. Онда пописмо још по једну
онако с ногу - кум Иван ижљуби се са свима па оде.

Те ноћи није
било ни ведро, да рекнеш, а није ни облачно; него се свуда преко неба
развукао бео танак облак, а кроз њега врло мало провирује месечина.
Нигде ветрића - само тишина. А видело се далеко кроза шуму и ону
суревину. То су, децо моја, најстрашније ноћи. Кад је чиста месечина,
онда човек види и разазнаје све, што је што; кад је па густа помрчина,
онда се, истина, ништа не види, али опет није тако страшно као кад је
овака сура ноћ. Е, тад се човеку свако дрво, сваки камен чини друкчији
и накараднији него што је. Ваља рећи - страшно! И баш у тако доба
најпре ћеш што превидети.

Еле, децо, иде мој покојни кум Иван, а
све више опружа краке. И већ прихвати се Мравињаца. Ту је страшно проћи
и усред подне, а камоли ноћу, па још у глухо доба. С једне и друге
стране стрше јамаче, брешчићи се поређали као мравињци. За то се то
место тако и прозвало... Шума истина ретка, али кракљава и крупна. -
Падне нешто на ум кум-Ивану моме те се маши у недра за хамајлију. Ту му
је хамајлију дао неки калуђер из Јерусалима кад је долазио овамо у
писанију, те му је кум Иван уписао најбољег овна и три талира, а
покојна кума Јана нову непрорезану кошуљу. Тако му је рекао калуђер, да
је вазда носи у недрима испод левога пазуха, па онда нек иде куд год
хоће и у које хоће доба, пак се не боји нимало - ништа му нахудити не
може: Еле, маши се у недра, кад - хамајлије нема! Прође га нека сумња.
Шта је то сад? Камо хамајлија? Мисли, мисли - где би то морало остати.
Овде код нас није... Мисли опет. Напослетку сети се да му је остала у
вајату код куће кад се спремао да пође амо, па пресвлачећи кошуљу
скинуо је. Баш није лепо што му се сад не нађе код њега. Да се врати,
не бива, нити би он то учинио, кад је већ отишао и опростио се са
свима. Хајд, да се иде, па што бог да!

И тако се он, децо,
прекрсти па хајде путем. Нешто му се отму очи те погледа мало у страну,
кад - јаше човек на белом коњу. Јаше лепо страном преко платна, а ништа
се не чује. Кум Иван викне једном: "Хеј, побратиме, ако бог да?" Ћути.
Пође мало у напредак; опет погледа - опет човек на коњу, па све с њиме
упоредо. Опет кум Иван викне - аја, ништа! Нит ромори нит говори. Докле
га нестаде... Мало постаја, ето ти га опет па чисто лети преко стења
као год сен човекова по дувару, а ни камичак да се отисне или попузне.
Кум-Ивана почеше подилазити мравци. Опучи брже, а све погледа у страну.
Човека на коњу ђа нестане, ђа се опет помоли. Кум само граби брже.
Погледа опет у страну - нема човека! Док у тај мах тресну нешта иза
њега о ледину тако тупо као год да неко обори са највише букве
воденични камен - чисто се земља дрмну! Кум-Ивану клецнуше колена...
Мало крочи напред, кад захуја нешто испред њега као год ветар кад духне
јако кроз густу шуму па повеје сухо лишће. У тај мах управо испред њега
превуче се преко пута грдан пласт сена тако тешко, рекао би, све се
камење мрви под њим! За њим још један, па још један - три један за
другим! Кум-Ивану диже се капа на коси, а кроза њ пројурише мравци од
пете до перчина... врућ ветар духну му око ушију. Прекрсти се па пође
даље. Кад сиђе у једну дубодолину пуну камења, а наоколо буквик - има
шта видети! камење све одскакује од земље па звецка, исто као кад у
шаку узмеш крајцара и другом шаком поклопиш одозго па звецкаш. Жиље у
букава пуцка, рекао би чупа се из земље, а гране се љушкају и шкрипе.
Цела дубодолина заошине се ђа на једну, ђа на другу страну. Кум Ивану
чује се у ушима неко тупо лупање - као год да удараш песницама у дно
пуна бурета. Он се опет прекрсти па пође даље. Зној је липтио по њему,
а сав је дрхтао као прут. Казивао је, после, да се никад у свом веку
није тако престравио као то вече. Истина имао је за појасом оне
сребрњаке и велики нож, што га је на Дрини отео од једног Турчина, али
узалуд! Да пуца - на шта ће? А и није добро пуцати на нечастиву силу;
јер онда, децо, прсне пушка. Тако је неки Манојло из Златарића гађао из
пушке једну сабласт на ћелијском вису, па му је остала у руци само
јабука од пушке а оно све - прснуло у комаде... Еле, кум Иван прегне,
на једно. Шта је ту је - да се иде. Али само брже. Похита да измакне из
оне дубодолине. Сав као окупан у зноју - с чела му већ капље, а млазови
потекли низ образе па се састали под брадом. Таман искорачи из оне
дубодолине на један брешчић, а духну јак хладан ветар. У том га нешта
жигну с леве стране, а десна нога и лева рука - као утрнуше. Он за то и
не хаје. Само граби напред. Ветар духа све на махове - сад жешће, сад
слабије, а сад се као опет утаји.

Кад је био близу Брезовица,
запеваше први петли. Он се онда опет прекрсти, добро је - вели, па
похита кући пријатељ-Продановој да се мало одмори и да се види с њима -
као са својим пријатељима... Е, моја децо, отпре се друкчије и боље
пазила и родбина са родбином. Једно је другом ишло, једно друго примало
и дочекивало. Данас се све изопачило. Нема оног пријатељства, дочека и
призивања као у старо време. Данашњи нараштај све иде и ради једно
другом о глави. Свако ти је ту постало саможиво. Свако ти се ту
одрођава, либи и отреса свога. Ја знам, децо, старих људи који су боље
дочекивали туђина и другу веру, те га помагали и заклањали колико су
могли - него што се данас може наћи у ретко којој кући међу рођеном
браћом. Данашња браћа гледе како ће један другом ногу подметнути и врат
му скрхати. Данашњи свет све гледа само за свој шпаг. Гледа да те
закачи, да ти скине и кошуљу с леђа, да те остави на равни па умри...
неће ни да чује за те. Данашњи људи воле отићи у механу, ваздан
дангубити, опити се и истрошити с којекаким локмашима него доћи код
свога најближег рода. Ја памтим, децо, кад у овом нашем селу није било
механе и - богами - онда беше у свачему бољи бирићет, године беху
родније и боље, сваки је имао више и у кошу и у кеси. Ево, ја гледам -
има пет година како се начини она проклета механчина овде у селу. па
шта се ради? Зло се ради, децо моја! Ови наши људи намамише се па трче
зором у њу, као на солило. Одбише се од рада, искварише се и
проугурсузише се. Поваздан не избијају отуда - једнако куњају, пију и
блеје, а овамо им на дому пропада и усев, и стока, и све. Па се онда
дуже - е, не знам, "није родна година! не да бог!"... Е, моја децо,
година је свагда родна, а бог даје кад се ради... Нема, нема, децо,
оног старог доба и рада! Данас се све изопачило...

И тако мој
кум Иван дође пред кућу Проданову и залупа на вратима. Одмах се
избудише чељад - устаде и Продан, запали луч и отвори врата. Кад угледа
Ивана зачуди се: "А откуд ти, прико, у ово доба?" - "Чекај мало, прико,
докле данем душом, па ћу ти све испричати", рече Иван и седе на столицу
што је спусти домаћица поред распретане ватре... Донеше и ракије те
онако поред ватре попише по једну. Кум исприча Продану све што га је
снашло на Мравињцима. Седише, богме, подоста. Кум-Ивана поче жигати
десна нога и лева рука. Жига - па све горе и горе. Нема од хода ни
помена! Продан рече домаћици да му простре поред ватре, нека се мало
одмори, па ће ваљда уминути. Одмах му простреше те леже. Чисто га
смлати нека грозница. Рука и нога жигају све већма. Ни очи да сведе!
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://extreme.forumh.net
Sponsored content




ПорукаНаслов: Re: Srpska Folklorna Fantastika   

Назад на врх Go down
 
Srpska Folklorna Fantastika
Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
Extreme :: Kultura,umetnost i nauka.. :: Knjizevnost-
Скочи на: